Razmišljanje

Nisam siguran u to da li da kažem da li sam srećan ili tužan zbog situacije koju sam shvatio danas. Ok, ovo je možda i pitanje u neku ruku. I nije mi baš nešto idealan ovaj početak priče, ali biće bolje, obećavam.

Rekao bih da bi trebalo da budem srećan jer sam shvatio nešto o sebi. Valjda zato što čovek danas i nema mnogo vremena da sam shvati stvari o sebi, obično mu to neko drugi kaže. Posebno u situacijama kada je to nešto što mu se u tom trenutku i ne sviđa baš.

Eto, takva je ova moja današnja situacija. Dobro ajde, nije današnja, bila je "današnja" u momentu pisanja ovog teksta.

Pre nego što pokušam da vam postavim sliku, želim da kažem zašto sam pomenuo nedoumicu tj. dilemu da li u ovakvim situacijama čovek bude srećan ili tužan.

Ako shvatiš nešto o sebi, a posebno ako nije baš najsjanije to što si shvatio ili ti se ne sviđa, često može da dođe do situacije da pomisliš nešto u smislu - ma učinilo mi se. Mislim da se, ipak, nije učinilo, a ako to shvatiš onda postoji opcija (ako si kao ja) da budeš tužan. Logično se postavlja pitanje - zašto? Razlog je prost i podeljen na delove.

Dakle, prvi deo je - svestan si trenutka i kapiraš da je to nešto za šta će ti biti potrebno vreme da promeniš ili ispraviš. To se još može podeliti na delove pitanjem da li želiš to da menjaš ili ćeš naučiti da živiš sa tim ako nije moguće promeniti ga ili ako sam nisi baš dovoljno, pa reći ću jak (pod navodnicima) da to i uradiš. Poseban deo priče i drugi deo ove situacije (baš je često nazivam situacijom, nemojte zameriti) jeste da li ćeš slagati sebe u bilo kom momentu.

Ako je neko od vas uz mene i moj blog nešto duže, a nadam se da jeste ili me makar poznaje, onda zna da sam na stanovištu da je najlakše slagati sebe samog i da to radimo svi. E, tu se vraćam na onaj deo gde ljudi i ne mogu baš sami (ili ne žele baš sami) da vide, a posebno shvate loše stvari o sebi jer (valjda) težimo kad tome da budemo što idealniji. Sebi u ogledalu da budemo što idealniji, na to mislim. Svaka čast svima koji su naučili nežno prema sebi mantru.

Ono što ste do sada naslutili kroz čitanje jeste da sam se ja malo razočarao, ako smem da budem tako slobodniji u izrazu. Ali ono što pokušavam da kažem jeste da će neko biti srećan, a neko biti tužan u toj, pazi sad - situaciji. Oni koji budu srećni su (verovatno) ljudi koji poznaju sebe i koji rade na sebi. Verujem da se takvi ljudi ne razočaraju zato što su otkrili još jedan deo sebe koji će poboljšati vremenom. Možemo da ih svrstamo u optimiste, ako baaaš želimo da generalizujemo stvari.

Moj zaključak je da su takvi ljudi srećni zbog otkrića na čemu mogu da rade i gde će postati još bolji.

Onaj drugi deo će se rastužiti. Želim da mislim kako je to većina. Lakše mi je tako. To ne znači da će ti ljudi ostati tu, naprotiv, dobar deo (nadam se, zaista se jako nadam) njih će se posle inicijalnog rastuživanja prenuti, trgnuti, porazgovarati sa sobom (ljudi, razgovarajte sa sobom, verujte mi) i onda krenuti na onu drugu stranu, krenuti da radi na sebi. To, takođe, ne znači da se nisu prvo rastužili i to ih svrstava u našu grupu. Pa zašto je ne bismo zvali našom?

Nažalost, postoje i oni koji će ostati tužni dugo, koji možda neće želeti da više razmišljaju o tome ili koji će brže i bolje i lepše i lakše slagati sebe kako bi išli linijom manjeg otpora. Digresija, kad god pomislim na frazu "linija manjeg otpora" padne mi na pamet jedna srednja škola u koju su išli neki moji drugovi i apsolutno nemam pojma zašto je to u mojoj glavi povezano, ali svakako je to neka totalno druga priča koju verovatno neću imati ni razloga da pričam.

Ok, vraćamo se nazad - Nažalost postoje i oni koji će ostati tužni dugo, koji možda neće želeti da više razmišljaju o tome ili koji će vrlo lako slagati sebe. Za njih će period rada na sebi doći kasnije, opet - nadam se. Znam kako je kad ni ne pokušavaš da se pomeraš sa tog mesta, nažalost. Ako se dovoljno dugo ne pomeraš onda ti se više i ne pomera, nemaš želju. Slažeš se da je to to, da je tako, pronađeš minimalno zadovoljstvo u nečemu i crpeš dnevnu energiju iz toga ne bi li pregurao.

Nije sve tako crno. Možeš se pokrenuti, bar da pokušaš. Sitnijim koracima, dok naučiš da hodaš. O trčanju ćemo razmišljati kasnije. Moja sestra kaže da se to zovu kornjačini koraci.

Sada da pokušam da naslikam stvari.

Naime, posle jednog dela dana u kom sam očekivao od sebe mnogo više i jako verovao u to, praktično ubedio sebe, i gde su me drugi postavili na svoje mesto, na svoje realno mesto, dakle vratili u realnost i gde sam ja shvatio da sam o sebi imao možda i više mišljenje o tom segmentu mogu života - čekaj, da se razumemo, nije me ovo razočaralo, mislio sam da sam bolji u nečemu, a onda su me iskusniji postavili na mesto gde sam shvatio da moram još da učim i to je apsolutno ok, zapravo želim još da učim stvari koje su povezane sa tim delom mog života. Ovo o čemu govorim je usledilo kasnije.

Rešio sam da posle silaska na zemlju budem nežan prema sebi i da sebe častim ručkom. Sedeo sam sam, naručio sam ono što mi se najviše dopalo iz menija, praćeno alkoholnim pićem za raspoloženje, sve kako treba. Opet, oni koji me poznaju, znaju da mi misli vrludaju i da često "nemam mira" sam sa sobom, ali ovo je zapravo bio jedan momenat gde sam bio "miran" i čekao svoj ručak kako bih uživao u njemu.

BAM!!! Misli, shvatanje, razmišljanje.

U mojoj glavi je to sledeća sekunda, možda čak i ista, ali ja sam već na polovini jela gde užurbano kao kakav halapljivac proždirem vrelu hranu ispred sebe, gutam skoro bez žvakanja kako bih požurio u svoje imaginarno zakašnjenje.

Šta se desilo sa nežno prema sebi i častim sebe - pomislio sam.

I to je razlog mog malog razočaranja i moje kasnije tuge kao i poenta ovog razmišljanja - shvatio sam da ne umem da uživam u momentu. Posebno kada sam sam. Uvek je tu neka žurba, neko razmišljanje unapred, nešto što se nije stiglo ili što bi trebalo da se završi. Kad nema nikog da mi kaže stani, ja ne budem prisutan u tom trenutku.

Možda vam je sada jasniji prethodni deo priče gde sam objašnjavao stvari. Za mene je prosto - kako da čovek ne bude tužan posle ovakvog shvatanja, ali recite mi vi, da li je zaista potrebno da bude tako?

Znam, neko će reći da sada kada sam shvatio imam opcije i to jeste tačno. Imam opcije da sebe stalno podsećam na ovo ili da prosto više ne ručam sam.

Makar se neću izgoreti vrelom hranom kao danas, neprimetno.

Sve je u glavi! I ne zaboravite - it's just a ride.

Kada drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž.

Misli određuju život

Kažu mi da misli određuju život. Kažu mi - kako misliš, tako će se i dešavati. Kažu mi da kako zračim tako i privlačim. Kažu mi da je dobro što radim nove stvari ili stvari koje mi se ponekad i ne rade (a dobre su za mene) jer će to uvesti disciplinu u moj život.

Pitao sam ih da li mislima mogu da promenim život? Pitao sam ih da li je potrebno da verujem u svoje misli? Ko može da ih pohvata pa da im veruje, zar za to ne bi prvo trebalo da znam šta mislim? Kako da znam šta je dobro za mene ako ne mogu da odredim da li lažem sebe?
Neko mi je rekao da je potrebno da verujem sebi. Kome? Meni?
Postoje ljudi koji više veruju u mene od mene samog. Da ja onda verujem tim ljudima? Ne, stvarno, da li da im verujem? Zar ne znaju da je razočaranje izvesno? Znam, nisam jedino u šta veruju, ali sam im sigurno bitan, ili možda samo olako daju svoje poverenje nekom... Zapravo, to i nije poverenje, to je energija. Oni svesno biraju da jedan deo sebe daju meni. Ko je tu sebičan onda? Ja, koji sam to uzeo zdravo za gotovo ili oni, oni koji su to bez pitanja uradili? Odakle im pravo da veruju u mene?

Skorije sam pročitao jednu od boljih rečenica na koje sam naišao (ti koji čitaš ovo - ako te interesuje kako je sklop ličnosti koji je tu rečenicu napisao, pitaj me ako sam među vama, ovako neću pomenuti), rečenica kaže ovako - odakle samo pravo mojim roditeljima, mojim divnim roditeljima, odakle im pravo da načine taj najveći greh od svih - da me vole?

Znam da se nisi nadao ovome - ti koji čitaš ovo. Iskreno, nisam ni ja.

Razmišljao sam kasnije, stvarno jesam, mislio sam - pa zašto nekom ne bi prijala ljubav? Ljubav je lepa, zašto neko ne bi bio srećan zbog toga? I kasnije sam shvatio. Nije tu ni bilo reči o roditeljskoj ljubavi, nije to poenta. On je bitan. O sebi je pričao. Sebe je najbolje razumeo i među prvima je shvatio kako će sve da izgleda. A kad shvatiš... Šta onda?

Ja zamišljam da je sve lakše, da možeš da pristaneš ili rešiš to odmah, mada mislim da ako si dovoljno pametan, a jesi jer si shvatio, onda je valjda bolje da pristaneš, nekako to deluje kao bolja opcija, da makar duže budeš tu.

Da li sam ja, sada, svojim mislima nešto promenio? Pomislio sam i na lepe stvari u međuvremenu, da ne bude posle da nije tako, ali da li one vrede nešto? Možda nisu baš sve misli takve da menjaju svet, šta ako postoje one bitnije i one manje bitne? Možda možemo da se tešimo da su naše manje bitne kako ne bismo morali da preuzmemo odgovornost?

Jednom su mi rekli da je pravi, ultimativni, odgovor - 42. Sve više mislim da je to tačno. Ne znam smem li da mislim. Kažu mi da je samopouzdanje polovina posla, ali ja samo vidim ljude koji se udaraju u grudi i mnogo pričaju. Čak i ne obećavaju, samo pričaju. Možda sebi obećaju?

Više njih mi je reklo da moraš od sebe da pođeš, da moram od sebe da pođem. Pitao sam, ali kuda idem? Šta želim? Kažu to nije njihovo da znaju. A znaju da moram od sebe da pođem, znaju da moram da verujem u sebe, znaju da moram da verujem sebi, znaju da mislima zračim i privlačim, ali ne znaju šta želim i kuda želim da stignem. Pitao sam i kojim putem da krenem, ajde shvatiću sam negde usput gde želim da stignem, ali makar put da mi kažu, rekli su da i to moram sam... Kako da verujem sebi? Kako kad ni oni koji u mene već veruju ne znaju da li je levo, pravo ili desno najbolji izbor? Verujem da i oni i ja znamo da nazad baš i nije pametno, ali i dalje je izbor veliki.

Kažu mi da su pravi izbori teški, ali kad kažem da mislim da sam imao samo pogrešne kažu mi da se tako uči i da je potrebno da verujem sebi i u sebe, kao i u svoje izbore. Zar ne vidimo svi da se njihovi odgovori ponavljaju? Zašto verujemo u njihove odgovore?

Rekli su mi da neću saznati ako ne preispitujem, a na pitanja koja sam im postavio odgovorili su da njih ne treba da preispitujem... Kako ću početi da verujem sebi ako samo sebe budem preispitivao? Zar nas nije to dovelo do ovoga gde smo sad? Gde sam ja sad?

Kažu mi da ću tako da naučim, ali su zaboravili da kažu da sam moram da shvatim kada sam naučio. Da ne pominjem da nisu rekli ni šta to učim. Kako ću ikada da znam šta sam naučio i da je vreme da prestanem sa preispitivanjem sebe, ako zapravo ne znam ni naslov lekcije?

Rekli su mi da život ne dolazi sa priručnikom, a nisu me ni shvatili da priručnik nisam ni tražio. Ponovo sam pitao - kuda? Šta želim? Ponavljao sam besomučno i danju, a češće noću... Rekli su mi da to moram sam, da moram da verujem da verujem u sebe, da moram da verujem sebi i da stojim iza svojih odluka, ali nisu mi rekli da...

Sve je u glavi! I ne zaboravite - it's just a ride.

Kada drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž.

Izjalovi se.

Razgovaram sa ljudima, nije kao da ne radim to. Razgovaram sa ljudima o svim mogućim temama. Svi to radimo. Sa onima koji su nam bliži razgovaramo otvorenije, razgovaramo o bitnijim temama i razgovaramo iskreno, bez mnogo razmišljanja o tome šta ćemo da kažemo, na koji način i kako će to biti shvaćeno. Uglavnom razmišljam o čemu pričam sa tim ljudima, sa kim god da pričam, u momentu razgovora razmišljam i nemam neke pripremljene stvari o kojima bismo pričali. Tu su uvek prepričavanja onoga šta ti se desilo u međuvremenu, od poslednjeg viđanja i slično, ali tu su uvek i razgovori u smislu šta planiraš dalje.

I tu nastaje problem, nazvaću ga tako, tu nastaje momenat pričanja planova i razgovora o budućnosti. Na osnovu toga kako se čovek oseća prema toj temi, prema temi budućnosti i prema osećaju da li želi i voli da priča o tome - prepoznaju se dva različita tipa ljudi.

Prvi tip ljudi

Oni koji govore sve svoje planove svima. Bez straha. Čak sa mišlju da će im to pomoći, da će ljudi naspram biti razumni i da će razgovarati o tome na najbolji mogući način, da će imati reči razumevanja i shvatanja, čak i savete, zašto da ne. Bez straha da to možda neće biti prihvaćeno ili bez straha da i ako ne bude prihvaćeno neće ništa da se promeni u odnosu između njih. Prihvatanje mišljenja onog prekoputa da bi se desilo nešto konstruktivno iz svega toga je dosta idealna situacija koja se ne dešava toliko često, rekao bih. Pod pretpostavkom da smo svi različiti ili ne baš toliko slični. I kao osobe, a i različiti u odnosu na to šta očekujemo od druge strane. Ljudi su, uglavnom, ljubomorni na svoje ideje, u stvari, ljubomorno čuvaju svoje ideje, podignu neku vrstu bodljikave žice okolo i brane svoje stanovište i ako im kažeš da ti se nešto tu ne sviđa, diže se određeni gard koji više nije samo bodljikava žica već i nešto nalik zidu kako slučajno više ne bi mogao da gledaš preko njega u njihovu ideju. Ili se brzo menja tema, nesvesno. Sve u smislu da bismo ostali dobri prijatelji. Ali ako si ovakav tip ništa te neće pokolebati da pričaš i odgovaraš na pitanja o svojoj budućnosti. Nećeš smišljati kako da izbegneš pitanje, a da to niko ne provali. Ne plašiš se da će nešto da propadne samo zato što je rečeno naglas i uglavnom očekuješ da čuješ drugo mišljenje nadajući se ili verujući da to neće promeniti tvoje. I ne bi trebalo da ti promeni, nikada. Jer ako ti promeni onda je to do tebe i preći ćeš na to da budeš drugi tip, ali to je već tema za sebe tako da neću sada o tome.

Drugi tip ljudi

Drugi tip ljudi je onaj koji sve to čuva za sebe. Ovaj tip ljudi ni u snovima ne priča o svojim planovima. Ok, možda u snovima, ali i tamo i dalje priča samo sa samim sobom jer ne sme niko drugi da zna šta se tu sprema i kuva. U zavisnosti od toga kakav si čovek prema drugim ljudima, u smislu da li se lakše ili sporije otvaraš, da li želiš da pričaš o bilo čemu, da li si introvertan ili ekstrovertan, pre ili kasnije ćeš da pričaš o sebi i svemu vezanom za tebe ali nikada nećeš pričati o tome šta ti je ideja za budućnost i kako planiraš da to izvedeš. Ako si ovaj tip ljudi. Sve i da si najekstrovertnija osoba koju poznaješ, ako si ovakav onda svoje planove i budućnost čuvaš samo za sebe odnosno izgovaraš ih onda kada je to već toliko sigurno da bi bilo glupo da ne kažeš. Ne bih to povezivao sa sujeverjem, ali i bih. Takav tip ljudi nije nepoverljiv prema drugima, samo nesiguran u ostvaranje onoga što želi za sebe. Ili možda u sebe. Ako nisi ovakav tip onda možeš da ih prepoznaš po tome što ćeš pre ili kasnije samo odjednom da saznaš nešto o njima odnosno o onome što su krenuli da rade. Kao ni prvi tip ljudi, ni ovaj drugi nije loš. Mislim da ne može da se proceni na osnovu toga da li je neko loš ili nije, odnosno da li je manje ili više spreman na povezivanje sa drugim ljudima. Možda zvuči kao opravdanje ali neko bolje funkcioniše ako samo ćuti, mada teško da će to drugi onda shvatiti.

"Svaki plan ispričan pre nego da je potvđen izjaloviće se." (prim. prev.) - Marfijev zakon 

Ok, naravno da sam izmislio ovaj citat. Samo je tekst lepši kada u njemu ima nekog citata.

Mišljenja sam da veći broj ljudi zapravo i ne odvaja ove dve stvari, kao i da je većina i jedan i drugi tip. Znam, pitaćete me sada čemu ovaj tekst ako smo svi sve. Da objasnim - većina bude prvi tip, pa se opeče na nešto očigledno, toliko dobro da ne može da veruje da se to desilo, pa postane drugi tip. Sigurno postoji i više tipova, recimo onaj koji bi svom komšiji pričao o svemu što planira ali ne bi rođenom bratu. Ili obrnuto. Ali zbog održivosti rasprave, reći ćemo da su ovo dva najčešća i najrasprostranjenija tipa ljudi kada se radi o tome da li neko priča o svojim planovima unapred ili ne.

Ukoliko porazgovarate sa bilo kojom mladom osobom, recimo sa nekim ko ima dvadesetak, siguran sam da će reći da ako misliš pozitivno, pozitivno će ti se i vratiti ili nešto u smislu govori o sebi da bi čuo pomoć drugih ili pak nešto ispričaj sve dobićeš neku bolju ideju kroz povratnu informaciju. E, kidam ove lajf kouč savete, zar ne? Nisam guglao, sve je iz glave. Nego da nastavim - i ni za šta od ovoga ne bih rekao da nije tačno, verovatno većina i jeste. Mislim da su nestali oni momenti da komšiji crkne krava. Ili bar želim da jesu. Takođe mislim da je sve do percipiranja stvari. Ukoliko okriviš sebe za nešto što ti nije uspelo i želiš to da promeniš, verovatno je da ćeš i promeniti ako zaista želiš, ali razmišljanje u glavi oko toga da li je nešto rečeno pa je zato propalo može da stvori probleme sa poverenjem, možda. Ne u nekom smislu da će ljudi prestati tebi da veruju već da češ ti prestati o bitnim stvarima da pričaš sa ljudima.

Ovaj drugi tip ljudi se, po pravilu, teško snalazi u timovima, često je povučeniji i sigurniji u svoj rad. Što je sasvim u redu, ali pomenuću moju ideju da ljudi najlakše lažu sebe pa moram da kažem - budite iskreni prema sebi i u ovakvim slučajevima. Mnogi od nas nisu skapirali sebe, ne znamo šta sve možemo i na šta smo sve spremni kad se odlučimo jer se teško odlučujemo, recimo, ili je to neki od hiljadu drugih razloga, ali ukoliko prepoznajete da se otuđujete od ljudi sa kojima bi možda trebalo da pričate, predlažem da se vratite korak unazad. Da pokušate da vidite u kom je momentu sve to počelo, da li bi to zapravo trebalo da bude tako. Ukoliko vidite da ste napravili dobre izbore za svaku od situacija u koju se vratite, onda možda zapravo i postoji neka kosmička energija koja izjalovi planove kada ih kažeš naglas a da nisu još uvek sigurni ili potvrđeni.

Sve je do uverenja, sve je to navike, do verovanja. Teško ljudi menjaju svoje navike i još teže izlaze iz svojih sigurnih i komfornih zona, ali ako mislite da je ovo jedan sitan korak gde bi trebalo da se nešto promeni onda predlažem da testirate. Kako? Idemo po redu.

Ako mislite da je do vas i da zapravo ništa i niko drugi nema veze sa tim što se planovi izjalove, onda je možda red da birate drugačiju strategiju kako im pristupate ili da pak razmislite da li su planovi dobri. Možda su najbolji, ali trenutak nije taj.

Ako mislite da je pogrešan trenutak, razmislite da li je u redu da sačuvate plan za neko bolje vreme ili ako je trenutak prošao, onda možda prilagoditi plan za neki sledeći momenat, izmeniti deo zarad boljeg funkcionisanja, a i zarad funkcionisanja uopšte.

Ako mislite da je do drugih ljudi, onda tu postoje određeni koraci unutar koraka. Idemo po redu.

Ako mislite da je do određene grupe ljudi, možete da testirate. Ispričajte neki plan toj grupi, saslušajte sve komentare ako ih ima, saslušajte savete i mišljenja, pokušajte da budete dovoljno otvoreni da prihvatite da se nekom možda neće svideti, da će se neko podsmehnuti, a da će i nekom biti baš dobra ta vaša ideja. I nastavite da radite svojim tempom uz davanje maksimuma za ostvarenje tog plana jer čemu onda celokupan trud i smišljanje i uopšte rad na tom planu ako ne dajete svoj maksimum. Taj deo se podrazumeva. Ukoliko se plan ne ostvari onda je do grupe, samo ako ste sigurni da ste sve uradili kako treba. Ne zaboravite da je potrebno da analitično pristupite tome gde ste pogrešili pa tek onda ako shvatite da niste nigde, tek tada preći na druge teorije zavere.

Ako mislite da je do određene osobe, ali ne znate koja je, ponovite proces koji ste uradili sa grupom, ovoga puta sa pojedinačnim osobama, ali nikako istovremeno jer kako ćete onda shvatiti do koga je, pod pretpostavkom da nije do vas lično i da ste sve uradili na idealnom nivou sa maksimalnim zalaganjem u idealnom momentu. Krenite od jednog do drugog prijatelja, rođaka, roditelja, rodbine, drugara iz osnovne škole, sa kim god, odnosno u koga god da sumnjate da je taj sa lošom energijom i da je zbog toga propala vaša ideja o vašoj budućnosti.

Ah da, sve ovo sa pričanjem planova drugima - sve možete i sa nekim izmišljenim planom, čisto da vidite reakciju da biste bolje mogli da posumnjate i da onda smanjite taj krug pojedinačnih osoba koje ćete kasnije da testirate sa nekim pravim planom.
Predlažem i da imate dovoljno planova za koje ste spremni da propadnu, jer ako ste drugi tip ljudi i već ste u uverenju da će plan propasti ako ga nekom kažete, ne možete da pričate isti plan koji će iznova da propada, predlažem dobro zagrevanje stolice i jedno pomno istraživanje, kao i pripremu više planova.

Ok, da li sam uspeo da prenesem koliko je ovo suluda i sumanuta situacija i da objasnim da zapravo planovi i pravljenje i ostvarenje istih imaju samo i isključivo veze sa nama samima? Apsolutno je nevažno kome ste rekli. Slažem se da postoje različite energije ljudi i slažem se da kosmičke sile drugačije posluju sa drugačijim ljudima, ali da li zaista može plan da propadne ako ga nekome kažeš glasno?

Da li je zaista potrebno da se plašimo reakcije drugih ljudi kada ispričamo šta želimo da uradimo sutra, prekosutra ili za tri godine?

Svaka od reakcija će uticati na nas - neminovno. I taj podsmeh drugih i kritika da nešto nije ili jeste dobro u tom planu, ali i ona podrška. Nešto će uticati pozitivno, nešto negativno, ali mi smo ti koji odlučuju da li će taj plan uspeti. Naravno, ako zaista želimo da nešto ostvarimo pa valjda ćemo da zaista i damo svoj maksimum. I drugo, pa šta ako nije uspeo sada? Ne bi trebalo da je problem da se pokuša ponovo, i ponovo, i ponovo, i ponovo ako treba i ako zaista misliš da je to ono što želiš. Da, baš na tebe mislim! I na sebe, a i na nju i njega, na sve nas.

Razgovor sa drugim ljudima ne bi trebalo da je tabu. Skoro mi je postavljeno pitanje - kako biraš svoj krug ljudi? I moram da priznam da sam se zamislio, da nisam znao da li svoj krug ljudi biram ja uopšte. U godinama sam kada više nije čudno da se sa svojim ljudima čuješ ređe ali da kada se čuješ ili vidiš sa njima da se samo nastavi tamo gde je stalo. Ponekad ponovo pomislim da mi nedostaju oni razgovori od ranije, ali nismo ni mi više ti ljudi niti imamo taj i takav život, ovo je sada normalno, valjda kod svih.

Uz rizik da ću zvučati kao svaki lajf kouč - pokušaj sa tim planom, ne odustaj, nemoj da dozvoliš da te pokolebaju, veruj u sebe i veruj u proces ostvarenja svog plana.

Pa i ako si kao ja i plan praviš negde usput, bez da sedneš i smisliš šta bi trebalo nego samo ideš i usput skupljaš sve potrebno. Veruj i tada.

Sve je u glavi! I ne zaboravite - it's just a ride.

Kada drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž.