Izjalovi se.

Razgovaram sa ljudima, nije kao da ne radim to. Razgovaram sa ljudima o svim mogućim temama. Svi to radimo. Sa onima koji su nam bliži razgovaramo otvorenije, razgovaramo o bitnijim temama i razgovaramo iskreno, bez mnogo razmišljanja o tome šta ćemo da kažemo, na koji način i kako će to biti shvaćeno. Uglavnom razmišljam o čemu pričam sa tim ljudima, sa kim god da pričam, u momentu razgovora razmišljam i nemam neke pripremljene stvari o kojima bismo pričali. Tu su uvek prepričavanja onoga šta ti se desilo u međuvremenu, od poslednjeg viđanja i slično, ali tu su uvek i razgovori u smislu šta planiraš dalje.

I tu nastaje problem, nazvaću ga tako, tu nastaje momenat pričanja planova i razgovora o budućnosti. Na osnovu toga kako se čovek oseća prema toj temi, prema temi budućnosti i prema osećaju da li želi i voli da priča o tome - prepoznaju se dva različita tipa ljudi.

Prvi tip ljudi

Oni koji govore sve svoje planove svima. Bez straha. Čak sa mišlju da će im to pomoći, da će ljudi naspram biti razumni i da će razgovarati o tome na najbolji mogući način, da će imati reči razumevanja i shvatanja, čak i savete, zašto da ne. Bez straha da to možda neće biti prihvaćeno ili bez straha da i ako ne bude prihvaćeno neće ništa da se promeni u odnosu između njih. Prihvatanje mišljenja onog prekoputa da bi se desilo nešto konstruktivno iz svega toga je dosta idealna situacija koja se ne dešava toliko često, rekao bih. Pod pretpostavkom da smo svi različiti ili ne baš toliko slični. I kao osobe, a i različiti u odnosu na to šta očekujemo od druge strane. Ljudi su, uglavnom, ljubomorni na svoje ideje, u stvari, ljubomorno čuvaju svoje ideje, podignu neku vrstu bodljikave žice okolo i brane svoje stanovište i ako im kažeš da ti se nešto tu ne sviđa, diže se određeni gard koji više nije samo bodljikava žica već i nešto nalik zidu kako slučajno više ne bi mogao da gledaš preko njega u njihovu ideju. Ili se brzo menja tema, nesvesno. Sve u smislu da bismo ostali dobri prijatelji. Ali ako si ovakav tip ništa te neće pokolebati da pričaš i odgovaraš na pitanja o svojoj budućnosti. Nećeš smišljati kako da izbegneš pitanje, a da to niko ne provali. Ne plašiš se da će nešto da propadne samo zato što je rečeno naglas i uglavnom očekuješ da čuješ drugo mišljenje nadajući se ili verujući da to neće promeniti tvoje. I ne bi trebalo da ti promeni, nikada. Jer ako ti promeni onda je to do tebe i preći ćeš na to da budeš drugi tip, ali to je već tema za sebe tako da neću sada o tome.

Drugi tip ljudi

Drugi tip ljudi je onaj koji sve to čuva za sebe. Ovaj tip ljudi ni u snovima ne priča o svojim planovima. Ok, možda u snovima, ali i tamo i dalje priča samo sa samim sobom jer ne sme niko drugi da zna šta se tu sprema i kuva. U zavisnosti od toga kakav si čovek prema drugim ljudima, u smislu da li se lakše ili sporije otvaraš, da li želiš da pričaš o bilo čemu, da li si introvertan ili ekstrovertan, pre ili kasnije ćeš da pričaš o sebi i svemu vezanom za tebe ali nikada nećeš pričati o tome šta ti je ideja za budućnost i kako planiraš da to izvedeš. Ako si ovaj tip ljudi. Sve i da si najekstrovertnija osoba koju poznaješ, ako si ovakav onda svoje planove i budućnost čuvaš samo za sebe odnosno izgovaraš ih onda kada je to već toliko sigurno da bi bilo glupo da ne kažeš. Ne bih to povezivao sa sujeverjem, ali i bih. Takav tip ljudi nije nepoverljiv prema drugima, samo nesiguran u ostvaranje onoga što želi za sebe. Ili možda u sebe. Ako nisi ovakav tip onda možeš da ih prepoznaš po tome što ćeš pre ili kasnije samo odjednom da saznaš nešto o njima odnosno o onome što su krenuli da rade. Kao ni prvi tip ljudi, ni ovaj drugi nije loš. Mislim da ne može da se proceni na osnovu toga da li je neko loš ili nije, odnosno da li je manje ili više spreman na povezivanje sa drugim ljudima. Možda zvuči kao opravdanje ali neko bolje funkcioniše ako samo ćuti, mada teško da će to drugi onda shvatiti.

"Svaki plan ispričan pre nego da je potvđen izjaloviće se." (prim. prev.) - Marfijev zakon 

Ok, naravno da sam izmislio ovaj citat. Samo je tekst lepši kada u njemu ima nekog citata.

Mišljenja sam da veći broj ljudi zapravo i ne odvaja ove dve stvari, kao i da je većina i jedan i drugi tip. Znam, pitaćete me sada čemu ovaj tekst ako smo svi sve. Da objasnim - većina bude prvi tip, pa se opeče na nešto očigledno, toliko dobro da ne može da veruje da se to desilo, pa postane drugi tip. Sigurno postoji i više tipova, recimo onaj koji bi svom komšiji pričao o svemu što planira ali ne bi rođenom bratu. Ili obrnuto. Ali zbog održivosti rasprave, reći ćemo da su ovo dva najčešća i najrasprostranjenija tipa ljudi kada se radi o tome da li neko priča o svojim planovima unapred ili ne.

Ukoliko porazgovarate sa bilo kojom mladom osobom, recimo sa nekim ko ima dvadesetak, siguran sam da će reći da ako misliš pozitivno, pozitivno će ti se i vratiti ili nešto u smislu govori o sebi da bi čuo pomoć drugih ili pak nešto ispričaj sve dobićeš neku bolju ideju kroz povratnu informaciju. E, kidam ove lajf kouč savete, zar ne? Nisam guglao, sve je iz glave. Nego da nastavim - i ni za šta od ovoga ne bih rekao da nije tačno, verovatno većina i jeste. Mislim da su nestali oni momenti da komšiji crkne krava. Ili bar želim da jesu. Takođe mislim da je sve do percipiranja stvari. Ukoliko okriviš sebe za nešto što ti nije uspelo i želiš to da promeniš, verovatno je da ćeš i promeniti ako zaista želiš, ali razmišljanje u glavi oko toga da li je nešto rečeno pa je zato propalo može da stvori probleme sa poverenjem, možda. Ne u nekom smislu da će ljudi prestati tebi da veruju već da češ ti prestati o bitnim stvarima da pričaš sa ljudima.

Ovaj drugi tip ljudi se, po pravilu, teško snalazi u timovima, često je povučeniji i sigurniji u svoj rad. Što je sasvim u redu, ali pomenuću moju ideju da ljudi najlakše lažu sebe pa moram da kažem - budite iskreni prema sebi i u ovakvim slučajevima. Mnogi od nas nisu skapirali sebe, ne znamo šta sve možemo i na šta smo sve spremni kad se odlučimo jer se teško odlučujemo, recimo, ili je to neki od hiljadu drugih razloga, ali ukoliko prepoznajete da se otuđujete od ljudi sa kojima bi možda trebalo da pričate, predlažem da se vratite korak unazad. Da pokušate da vidite u kom je momentu sve to počelo, da li bi to zapravo trebalo da bude tako. Ukoliko vidite da ste napravili dobre izbore za svaku od situacija u koju se vratite, onda možda zapravo i postoji neka kosmička energija koja izjalovi planove kada ih kažeš naglas a da nisu još uvek sigurni ili potvrđeni.

Sve je do uverenja, sve je to navike, do verovanja. Teško ljudi menjaju svoje navike i još teže izlaze iz svojih sigurnih i komfornih zona, ali ako mislite da je ovo jedan sitan korak gde bi trebalo da se nešto promeni onda predlažem da testirate. Kako? Idemo po redu.

Ako mislite da je do vas i da zapravo ništa i niko drugi nema veze sa tim što se planovi izjalove, onda je možda red da birate drugačiju strategiju kako im pristupate ili da pak razmislite da li su planovi dobri. Možda su najbolji, ali trenutak nije taj.

Ako mislite da je pogrešan trenutak, razmislite da li je u redu da sačuvate plan za neko bolje vreme ili ako je trenutak prošao, onda možda prilagoditi plan za neki sledeći momenat, izmeniti deo zarad boljeg funkcionisanja, a i zarad funkcionisanja uopšte.

Ako mislite da je do drugih ljudi, onda tu postoje određeni koraci unutar koraka. Idemo po redu.

Ako mislite da je do određene grupe ljudi, možete da testirate. Ispričajte neki plan toj grupi, saslušajte sve komentare ako ih ima, saslušajte savete i mišljenja, pokušajte da budete dovoljno otvoreni da prihvatite da se nekom možda neće svideti, da će se neko podsmehnuti, a da će i nekom biti baš dobra ta vaša ideja. I nastavite da radite svojim tempom uz davanje maksimuma za ostvarenje tog plana jer čemu onda celokupan trud i smišljanje i uopšte rad na tom planu ako ne dajete svoj maksimum. Taj deo se podrazumeva. Ukoliko se plan ne ostvari onda je do grupe, samo ako ste sigurni da ste sve uradili kako treba. Ne zaboravite da je potrebno da analitično pristupite tome gde ste pogrešili pa tek onda ako shvatite da niste nigde, tek tada preći na druge teorije zavere.

Ako mislite da je do određene osobe, ali ne znate koja je, ponovite proces koji ste uradili sa grupom, ovoga puta sa pojedinačnim osobama, ali nikako istovremeno jer kako ćete onda shvatiti do koga je, pod pretpostavkom da nije do vas lično i da ste sve uradili na idealnom nivou sa maksimalnim zalaganjem u idealnom momentu. Krenite od jednog do drugog prijatelja, rođaka, roditelja, rodbine, drugara iz osnovne škole, sa kim god, odnosno u koga god da sumnjate da je taj sa lošom energijom i da je zbog toga propala vaša ideja o vašoj budućnosti.

Ah da, sve ovo sa pričanjem planova drugima - sve možete i sa nekim izmišljenim planom, čisto da vidite reakciju da biste bolje mogli da posumnjate i da onda smanjite taj krug pojedinačnih osoba koje ćete kasnije da testirate sa nekim pravim planom.
Predlažem i da imate dovoljno planova za koje ste spremni da propadnu, jer ako ste drugi tip ljudi i već ste u uverenju da će plan propasti ako ga nekom kažete, ne možete da pričate isti plan koji će iznova da propada, predlažem dobro zagrevanje stolice i jedno pomno istraživanje, kao i pripremu više planova.

Ok, da li sam uspeo da prenesem koliko je ovo suluda i sumanuta situacija i da objasnim da zapravo planovi i pravljenje i ostvarenje istih imaju samo i isključivo veze sa nama samima? Apsolutno je nevažno kome ste rekli. Slažem se da postoje različite energije ljudi i slažem se da kosmičke sile drugačije posluju sa drugačijim ljudima, ali da li zaista može plan da propadne ako ga nekome kažeš glasno?

Da li je zaista potrebno da se plašimo reakcije drugih ljudi kada ispričamo šta želimo da uradimo sutra, prekosutra ili za tri godine?

Svaka od reakcija će uticati na nas - neminovno. I taj podsmeh drugih i kritika da nešto nije ili jeste dobro u tom planu, ali i ona podrška. Nešto će uticati pozitivno, nešto negativno, ali mi smo ti koji odlučuju da li će taj plan uspeti. Naravno, ako zaista želimo da nešto ostvarimo pa valjda ćemo da zaista i damo svoj maksimum. I drugo, pa šta ako nije uspeo sada? Ne bi trebalo da je problem da se pokuša ponovo, i ponovo, i ponovo, i ponovo ako treba i ako zaista misliš da je to ono što želiš. Da, baš na tebe mislim! I na sebe, a i na nju i njega, na sve nas.

Razgovor sa drugim ljudima ne bi trebalo da je tabu. Skoro mi je postavljeno pitanje - kako biraš svoj krug ljudi? I moram da priznam da sam se zamislio, da nisam znao da li svoj krug ljudi biram ja uopšte. U godinama sam kada više nije čudno da se sa svojim ljudima čuješ ređe ali da kada se čuješ ili vidiš sa njima da se samo nastavi tamo gde je stalo. Ponekad ponovo pomislim da mi nedostaju oni razgovori od ranije, ali nismo ni mi više ti ljudi niti imamo taj i takav život, ovo je sada normalno, valjda kod svih.

Uz rizik da ću zvučati kao svaki lajf kouč - pokušaj sa tim planom, ne odustaj, nemoj da dozvoliš da te pokolebaju, veruj u sebe i veruj u proces ostvarenja svog plana.

Pa i ako si kao ja i plan praviš negde usput, bez da sedneš i smisliš šta bi trebalo nego samo ideš i usput skupljaš sve potrebno. Veruj i tada.

Sve je u glavi! I ne zaboravite - it's just a ride.

Kada drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž.