Kažu mi da misli određuju život. Kažu mi - kako misliš, tako će se i dešavati. Kažu mi da kako zračim tako i privlačim. Kažu mi da je dobro što radim nove stvari ili stvari koje mi se ponekad i ne rade (a dobre su za mene) jer će to uvesti disciplinu u moj život.
Pitao sam ih da li mislima mogu da promenim život? Pitao sam ih da li je potrebno da verujem u svoje misli? Ko može da ih pohvata pa da im veruje, zar za to ne bi prvo trebalo da znam šta mislim? Kako da znam šta je dobro za mene ako ne mogu da odredim da li lažem sebe?
Neko mi je rekao da je potrebno da verujem sebi. Kome? Meni?
Postoje ljudi koji više veruju u mene od mene samog. Da ja onda verujem tim ljudima? Ne, stvarno, da li da im verujem? Zar ne znaju da je razočaranje izvesno? Znam, nisam jedino u šta veruju, ali sam im sigurno bitan, ili možda samo olako daju svoje poverenje nekom... Zapravo, to i nije poverenje, to je energija. Oni svesno biraju da jedan deo sebe daju meni. Ko je tu sebičan onda? Ja, koji sam to uzeo zdravo za gotovo ili oni, oni koji su to bez pitanja uradili? Odakle im pravo da veruju u mene?
Skorije sam pročitao jednu od boljih rečenica na koje sam naišao (ti koji čitaš ovo - ako te interesuje kako je sklop ličnosti koji je tu rečenicu napisao, pitaj me ako sam među vama, ovako neću pomenuti), rečenica kaže ovako - odakle samo pravo mojim roditeljima, mojim divnim roditeljima, odakle im pravo da načine taj najveći greh od svih - da me vole?
Znam da se nisi nadao ovome - ti koji čitaš ovo. Iskreno, nisam ni ja.
Razmišljao sam kasnije, stvarno jesam, mislio sam - pa zašto nekom ne bi prijala ljubav? Ljubav je lepa, zašto neko ne bi bio srećan zbog toga? I kasnije sam shvatio. Nije tu ni bilo reči o roditeljskoj ljubavi, nije to poenta. On je bitan. O sebi je pričao. Sebe je najbolje razumeo i među prvima je shvatio kako će sve da izgleda. A kad shvatiš... Šta onda?
Ja zamišljam da je sve lakše, da možeš da pristaneš ili rešiš to odmah, mada mislim da ako si dovoljno pametan, a jesi jer si shvatio, onda je valjda bolje da pristaneš, nekako to deluje kao bolja opcija, da makar duže budeš tu.
Da li sam ja, sada, svojim mislima nešto promenio? Pomislio sam i na lepe stvari u međuvremenu, da ne bude posle da nije tako, ali da li one vrede nešto? Možda nisu baš sve misli takve da menjaju svet, šta ako postoje one bitnije i one manje bitne? Možda možemo da se tešimo da su naše manje bitne kako ne bismo morali da preuzmemo odgovornost?
Jednom su mi rekli da je pravi, ultimativni, odgovor - 42. Sve više mislim da je to tačno. Ne znam smem li da mislim. Kažu mi da je samopouzdanje polovina posla, ali ja samo vidim ljude koji se udaraju u grudi i mnogo pričaju. Čak i ne obećavaju, samo pričaju. Možda sebi obećaju?
Više njih mi je reklo da moraš od sebe da pođeš, da moram od sebe da pođem. Pitao sam, ali kuda idem? Šta želim? Kažu to nije njihovo da znaju. A znaju da moram od sebe da pođem, znaju da moram da verujem u sebe, znaju da moram da verujem sebi, znaju da mislima zračim i privlačim, ali ne znaju šta želim i kuda želim da stignem. Pitao sam i kojim putem da krenem, ajde shvatiću sam negde usput gde želim da stignem, ali makar put da mi kažu, rekli su da i to moram sam... Kako da verujem sebi? Kako kad ni oni koji u mene već veruju ne znaju da li je levo, pravo ili desno najbolji izbor? Verujem da i oni i ja znamo da nazad baš i nije pametno, ali i dalje je izbor veliki.
Kažu mi da su pravi izbori teški, ali kad kažem da mislim da sam imao samo pogrešne kažu mi da se tako uči i da je potrebno da verujem sebi i u sebe, kao i u svoje izbore. Zar ne vidimo svi da se njihovi odgovori ponavljaju? Zašto verujemo u njihove odgovore?
Rekli su mi da neću saznati ako ne preispitujem, a na pitanja koja sam im postavio odgovorili su da njih ne treba da preispitujem... Kako ću početi da verujem sebi ako samo sebe budem preispitivao? Zar nas nije to dovelo do ovoga gde smo sad? Gde sam ja sad?
Kažu mi da ću tako da naučim, ali su zaboravili da kažu da sam moram da shvatim kada sam naučio. Da ne pominjem da nisu rekli ni šta to učim. Kako ću ikada da znam šta sam naučio i da je vreme da prestanem sa preispitivanjem sebe, ako zapravo ne znam ni naslov lekcije?
Rekli su mi da život ne dolazi sa priručnikom, a nisu me ni shvatili da priručnik nisam ni tražio. Ponovo sam pitao - kuda? Šta želim? Ponavljao sam besomučno i danju, a češće noću... Rekli su mi da to moram sam, da moram da verujem da verujem u sebe, da moram da verujem sebi i da stojim iza svojih odluka, ali nisu mi rekli da...
Sve je u glavi! I ne zaboravite - it's just a ride.
Kada drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž.
