Nisam siguran u to da li da kažem da li sam srećan ili tužan zbog situacije koju sam shvatio danas. Ok, ovo je možda i pitanje u neku ruku. I nije mi baš nešto idealan ovaj početak priče, ali biće bolje, obećavam.
Rekao bih da bi trebalo da budem srećan jer sam shvatio nešto o sebi. Valjda zato što čovek danas i nema mnogo vremena da sam shvati stvari o sebi, obično mu to neko drugi kaže. Posebno u situacijama kada je to nešto što mu se u tom trenutku i ne sviđa baš.
Eto, takva je ova moja današnja situacija. Dobro ajde, nije današnja, bila je "današnja" u momentu pisanja ovog teksta.
Pre nego što pokušam da vam postavim sliku, želim da kažem zašto sam pomenuo nedoumicu tj. dilemu da li u ovakvim situacijama čovek bude srećan ili tužan.
Ako shvatiš nešto o sebi, a posebno ako nije baš najsjanije to što si shvatio ili ti se ne sviđa, često može da dođe do situacije da pomisliš nešto u smislu - ma učinilo mi se. Mislim da se, ipak, nije učinilo, a ako to shvatiš onda postoji opcija (ako si kao ja) da budeš tužan. Logično se postavlja pitanje - zašto? Razlog je prost i podeljen na delove.
Dakle, prvi deo je - svestan si trenutka i kapiraš da je to nešto za šta će ti biti potrebno vreme da promeniš ili ispraviš. To se još može podeliti na delove pitanjem da li želiš to da menjaš ili ćeš naučiti da živiš sa tim ako nije moguće promeniti ga ili ako sam nisi baš dovoljno, pa reći ću jak (pod navodnicima) da to i uradiš. Poseban deo priče i drugi deo ove situacije (baš je često nazivam situacijom, nemojte zameriti) jeste da li ćeš slagati sebe u bilo kom momentu.
Ako je neko od vas uz mene i moj blog nešto duže, a nadam se da jeste ili me makar poznaje, onda zna da sam na stanovištu da je najlakše slagati sebe samog i da to radimo svi. E, tu se vraćam na onaj deo gde ljudi i ne mogu baš sami (ili ne žele baš sami) da vide, a posebno shvate loše stvari o sebi jer (valjda) težimo kad tome da budemo što idealniji. Sebi u ogledalu da budemo što idealniji, na to mislim. Svaka čast svima koji su naučili nežno prema sebi mantru.
Ono što ste do sada naslutili kroz čitanje jeste da sam se ja malo razočarao, ako smem da budem tako slobodniji u izrazu. Ali ono što pokušavam da kažem jeste da će neko biti srećan, a neko biti tužan u toj, pazi sad - situaciji. Oni koji budu srećni su (verovatno) ljudi koji poznaju sebe i koji rade na sebi. Verujem da se takvi ljudi ne razočaraju zato što su otkrili još jedan deo sebe koji će poboljšati vremenom. Možemo da ih svrstamo u optimiste, ako baaaš želimo da generalizujemo stvari.
Moj zaključak je da su takvi ljudi srećni zbog otkrića na čemu mogu da rade i gde će postati još bolji.
Onaj drugi deo će se rastužiti. Želim da mislim kako je to većina. Lakše mi je tako. To ne znači da će ti ljudi ostati tu, naprotiv, dobar deo (nadam se, zaista se jako nadam) njih će se posle inicijalnog rastuživanja prenuti, trgnuti, porazgovarati sa sobom (ljudi, razgovarajte sa sobom, verujte mi) i onda krenuti na onu drugu stranu, krenuti da radi na sebi. To, takođe, ne znači da se nisu prvo rastužili i to ih svrstava u našu grupu. Pa zašto je ne bismo zvali našom?
Nažalost, postoje i oni koji će ostati tužni dugo, koji možda neće želeti da više razmišljaju o tome ili koji će brže i bolje i lepše i lakše slagati sebe kako bi išli linijom manjeg otpora. Digresija, kad god pomislim na frazu "linija manjeg otpora" padne mi na pamet jedna srednja škola u koju su išli neki moji drugovi i apsolutno nemam pojma zašto je to u mojoj glavi povezano, ali svakako je to neka totalno druga priča koju verovatno neću imati ni razloga da pričam.
Ok, vraćamo se nazad - Nažalost postoje i oni koji će ostati tužni dugo, koji možda neće želeti da više razmišljaju o tome ili koji će vrlo lako slagati sebe. Za njih će period rada na sebi doći kasnije, opet - nadam se. Znam kako je kad ni ne pokušavaš da se pomeraš sa tog mesta, nažalost. Ako se dovoljno dugo ne pomeraš onda ti se više i ne pomera, nemaš želju. Slažeš se da je to to, da je tako, pronađeš minimalno zadovoljstvo u nečemu i crpeš dnevnu energiju iz toga ne bi li pregurao.
Nije sve tako crno. Možeš se pokrenuti, bar da pokušaš. Sitnijim koracima, dok naučiš da hodaš. O trčanju ćemo razmišljati kasnije. Moja sestra kaže da se to zovu kornjačini koraci.
Sada da pokušam da naslikam stvari.
Naime, posle jednog dela dana u kom sam očekivao od sebe mnogo više i jako verovao u to, praktično ubedio sebe, i gde su me drugi postavili na svoje mesto, na svoje realno mesto, dakle vratili u realnost i gde sam ja shvatio da sam o sebi imao možda i više mišljenje o tom segmentu mogu života - čekaj, da se razumemo, nije me ovo razočaralo, mislio sam da sam bolji u nečemu, a onda su me iskusniji postavili na mesto gde sam shvatio da moram još da učim i to je apsolutno ok, zapravo želim još da učim stvari koje su povezane sa tim delom mog života. Ovo o čemu govorim je usledilo kasnije.
Rešio sam da posle silaska na zemlju budem nežan prema sebi i da sebe častim ručkom. Sedeo sam sam, naručio sam ono što mi se najviše dopalo iz menija, praćeno alkoholnim pićem za raspoloženje, sve kako treba. Opet, oni koji me poznaju, znaju da mi misli vrludaju i da često "nemam mira" sam sa sobom, ali ovo je zapravo bio jedan momenat gde sam bio "miran" i čekao svoj ručak kako bih uživao u njemu.
BAM!!! Misli, shvatanje, razmišljanje.
U mojoj glavi je to sledeća sekunda, možda čak i ista, ali ja sam već na polovini jela gde užurbano kao kakav halapljivac proždirem vrelu hranu ispred sebe, gutam skoro bez žvakanja kako bih požurio u svoje imaginarno zakašnjenje.
Šta se desilo sa nežno prema sebi i častim sebe - pomislio sam.
I to je razlog mog malog razočaranja i moje kasnije tuge kao i poenta ovog razmišljanja - shvatio sam da ne umem da uživam u momentu. Posebno kada sam sam. Uvek je tu neka žurba, neko razmišljanje unapred, nešto što se nije stiglo ili što bi trebalo da se završi. Kad nema nikog da mi kaže stani, ja ne budem prisutan u tom trenutku.
Možda vam je sada jasniji prethodni deo priče gde sam objašnjavao stvari. Za mene je prosto - kako da čovek ne bude tužan posle ovakvog shvatanja, ali recite mi vi, da li je zaista potrebno da bude tako?
Znam, neko će reći da sada kada sam shvatio imam opcije i to jeste tačno. Imam opcije da sebe stalno podsećam na ovo ili da prosto više ne ručam sam.
Makar se neću izgoreti vrelom hranom kao danas, neprimetno.
Sve je u glavi! I ne zaboravite - it's just a ride.
Kada drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž.
