Razmišljanje

Nisam siguran u to da li da kažem da li sam srećan ili tužan zbog situacije koju sam shvatio danas. Ok, ovo je možda i pitanje u neku ruku. I nije mi baš nešto idealan ovaj početak priče, ali biće bolje, obećavam.

Rekao bih da bi trebalo da budem srećan jer sam shvatio nešto o sebi. Valjda zato što čovek danas i nema mnogo vremena da sam shvati stvari o sebi, obično mu to neko drugi kaže. Posebno u situacijama kada je to nešto što mu se u tom trenutku i ne sviđa baš.

Eto, takva je ova moja današnja situacija. Dobro ajde, nije današnja, bila je "današnja" u momentu pisanja ovog teksta.

Pre nego što pokušam da vam postavim sliku, želim da kažem zašto sam pomenuo nedoumicu tj. dilemu da li u ovakvim situacijama čovek bude srećan ili tužan.

Ako shvatiš nešto o sebi, a posebno ako nije baš najsjanije to što si shvatio ili ti se ne sviđa, često može da dođe do situacije da pomisliš nešto u smislu - ma učinilo mi se. Mislim da se, ipak, nije učinilo, a ako to shvatiš onda postoji opcija (ako si kao ja) da budeš tužan. Logično se postavlja pitanje - zašto? Razlog je prost i podeljen na delove.

Dakle, prvi deo je - svestan si trenutka i kapiraš da je to nešto za šta će ti biti potrebno vreme da promeniš ili ispraviš. To se još može podeliti na delove pitanjem da li želiš to da menjaš ili ćeš naučiti da živiš sa tim ako nije moguće promeniti ga ili ako sam nisi baš dovoljno, pa reći ću jak (pod navodnicima) da to i uradiš. Poseban deo priče i drugi deo ove situacije (baš je često nazivam situacijom, nemojte zameriti) jeste da li ćeš slagati sebe u bilo kom momentu.

Ako je neko od vas uz mene i moj blog nešto duže, a nadam se da jeste ili me makar poznaje, onda zna da sam na stanovištu da je najlakše slagati sebe samog i da to radimo svi. E, tu se vraćam na onaj deo gde ljudi i ne mogu baš sami (ili ne žele baš sami) da vide, a posebno shvate loše stvari o sebi jer (valjda) težimo kad tome da budemo što idealniji. Sebi u ogledalu da budemo što idealniji, na to mislim. Svaka čast svima koji su naučili nežno prema sebi mantru.

Ono što ste do sada naslutili kroz čitanje jeste da sam se ja malo razočarao, ako smem da budem tako slobodniji u izrazu. Ali ono što pokušavam da kažem jeste da će neko biti srećan, a neko biti tužan u toj, pazi sad - situaciji. Oni koji budu srećni su (verovatno) ljudi koji poznaju sebe i koji rade na sebi. Verujem da se takvi ljudi ne razočaraju zato što su otkrili još jedan deo sebe koji će poboljšati vremenom. Možemo da ih svrstamo u optimiste, ako baaaš želimo da generalizujemo stvari.

Moj zaključak je da su takvi ljudi srećni zbog otkrića na čemu mogu da rade i gde će postati još bolji.

Onaj drugi deo će se rastužiti. Želim da mislim kako je to većina. Lakše mi je tako. To ne znači da će ti ljudi ostati tu, naprotiv, dobar deo (nadam se, zaista se jako nadam) njih će se posle inicijalnog rastuživanja prenuti, trgnuti, porazgovarati sa sobom (ljudi, razgovarajte sa sobom, verujte mi) i onda krenuti na onu drugu stranu, krenuti da radi na sebi. To, takođe, ne znači da se nisu prvo rastužili i to ih svrstava u našu grupu. Pa zašto je ne bismo zvali našom?

Nažalost, postoje i oni koji će ostati tužni dugo, koji možda neće želeti da više razmišljaju o tome ili koji će brže i bolje i lepše i lakše slagati sebe kako bi išli linijom manjeg otpora. Digresija, kad god pomislim na frazu "linija manjeg otpora" padne mi na pamet jedna srednja škola u koju su išli neki moji drugovi i apsolutno nemam pojma zašto je to u mojoj glavi povezano, ali svakako je to neka totalno druga priča koju verovatno neću imati ni razloga da pričam.

Ok, vraćamo se nazad - Nažalost postoje i oni koji će ostati tužni dugo, koji možda neće želeti da više razmišljaju o tome ili koji će vrlo lako slagati sebe. Za njih će period rada na sebi doći kasnije, opet - nadam se. Znam kako je kad ni ne pokušavaš da se pomeraš sa tog mesta, nažalost. Ako se dovoljno dugo ne pomeraš onda ti se više i ne pomera, nemaš želju. Slažeš se da je to to, da je tako, pronađeš minimalno zadovoljstvo u nečemu i crpeš dnevnu energiju iz toga ne bi li pregurao.

Nije sve tako crno. Možeš se pokrenuti, bar da pokušaš. Sitnijim koracima, dok naučiš da hodaš. O trčanju ćemo razmišljati kasnije. Moja sestra kaže da se to zovu kornjačini koraci.

Sada da pokušam da naslikam stvari.

Naime, posle jednog dela dana u kom sam očekivao od sebe mnogo više i jako verovao u to, praktično ubedio sebe, i gde su me drugi postavili na svoje mesto, na svoje realno mesto, dakle vratili u realnost i gde sam ja shvatio da sam o sebi imao možda i više mišljenje o tom segmentu mogu života - čekaj, da se razumemo, nije me ovo razočaralo, mislio sam da sam bolji u nečemu, a onda su me iskusniji postavili na mesto gde sam shvatio da moram još da učim i to je apsolutno ok, zapravo želim još da učim stvari koje su povezane sa tim delom mog života. Ovo o čemu govorim je usledilo kasnije.

Rešio sam da posle silaska na zemlju budem nežan prema sebi i da sebe častim ručkom. Sedeo sam sam, naručio sam ono što mi se najviše dopalo iz menija, praćeno alkoholnim pićem za raspoloženje, sve kako treba. Opet, oni koji me poznaju, znaju da mi misli vrludaju i da često "nemam mira" sam sa sobom, ali ovo je zapravo bio jedan momenat gde sam bio "miran" i čekao svoj ručak kako bih uživao u njemu.

BAM!!! Misli, shvatanje, razmišljanje.

U mojoj glavi je to sledeća sekunda, možda čak i ista, ali ja sam već na polovini jela gde užurbano kao kakav halapljivac proždirem vrelu hranu ispred sebe, gutam skoro bez žvakanja kako bih požurio u svoje imaginarno zakašnjenje.

Šta se desilo sa nežno prema sebi i častim sebe - pomislio sam.

I to je razlog mog malog razočaranja i moje kasnije tuge kao i poenta ovog razmišljanja - shvatio sam da ne umem da uživam u momentu. Posebno kada sam sam. Uvek je tu neka žurba, neko razmišljanje unapred, nešto što se nije stiglo ili što bi trebalo da se završi. Kad nema nikog da mi kaže stani, ja ne budem prisutan u tom trenutku.

Možda vam je sada jasniji prethodni deo priče gde sam objašnjavao stvari. Za mene je prosto - kako da čovek ne bude tužan posle ovakvog shvatanja, ali recite mi vi, da li je zaista potrebno da bude tako?

Znam, neko će reći da sada kada sam shvatio imam opcije i to jeste tačno. Imam opcije da sebe stalno podsećam na ovo ili da prosto više ne ručam sam.

Makar se neću izgoreti vrelom hranom kao danas, neprimetno.

Sve je u glavi! I ne zaboravite - it's just a ride.

Kada drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž.

Misli određuju život

Kažu mi da misli određuju život. Kažu mi - kako misliš, tako će se i dešavati. Kažu mi da kako zračim tako i privlačim. Kažu mi da je dobro što radim nove stvari ili stvari koje mi se ponekad i ne rade (a dobre su za mene) jer će to uvesti disciplinu u moj život.

Pitao sam ih da li mislima mogu da promenim život? Pitao sam ih da li je potrebno da verujem u svoje misli? Ko može da ih pohvata pa da im veruje, zar za to ne bi prvo trebalo da znam šta mislim? Kako da znam šta je dobro za mene ako ne mogu da odredim da li lažem sebe?
Neko mi je rekao da je potrebno da verujem sebi. Kome? Meni?
Postoje ljudi koji više veruju u mene od mene samog. Da ja onda verujem tim ljudima? Ne, stvarno, da li da im verujem? Zar ne znaju da je razočaranje izvesno? Znam, nisam jedino u šta veruju, ali sam im sigurno bitan, ili možda samo olako daju svoje poverenje nekom... Zapravo, to i nije poverenje, to je energija. Oni svesno biraju da jedan deo sebe daju meni. Ko je tu sebičan onda? Ja, koji sam to uzeo zdravo za gotovo ili oni, oni koji su to bez pitanja uradili? Odakle im pravo da veruju u mene?

Skorije sam pročitao jednu od boljih rečenica na koje sam naišao (ti koji čitaš ovo - ako te interesuje kako je sklop ličnosti koji je tu rečenicu napisao, pitaj me ako sam među vama, ovako neću pomenuti), rečenica kaže ovako - odakle samo pravo mojim roditeljima, mojim divnim roditeljima, odakle im pravo da načine taj najveći greh od svih - da me vole?

Znam da se nisi nadao ovome - ti koji čitaš ovo. Iskreno, nisam ni ja.

Razmišljao sam kasnije, stvarno jesam, mislio sam - pa zašto nekom ne bi prijala ljubav? Ljubav je lepa, zašto neko ne bi bio srećan zbog toga? I kasnije sam shvatio. Nije tu ni bilo reči o roditeljskoj ljubavi, nije to poenta. On je bitan. O sebi je pričao. Sebe je najbolje razumeo i među prvima je shvatio kako će sve da izgleda. A kad shvatiš... Šta onda?

Ja zamišljam da je sve lakše, da možeš da pristaneš ili rešiš to odmah, mada mislim da ako si dovoljno pametan, a jesi jer si shvatio, onda je valjda bolje da pristaneš, nekako to deluje kao bolja opcija, da makar duže budeš tu.

Da li sam ja, sada, svojim mislima nešto promenio? Pomislio sam i na lepe stvari u međuvremenu, da ne bude posle da nije tako, ali da li one vrede nešto? Možda nisu baš sve misli takve da menjaju svet, šta ako postoje one bitnije i one manje bitne? Možda možemo da se tešimo da su naše manje bitne kako ne bismo morali da preuzmemo odgovornost?

Jednom su mi rekli da je pravi, ultimativni, odgovor - 42. Sve više mislim da je to tačno. Ne znam smem li da mislim. Kažu mi da je samopouzdanje polovina posla, ali ja samo vidim ljude koji se udaraju u grudi i mnogo pričaju. Čak i ne obećavaju, samo pričaju. Možda sebi obećaju?

Više njih mi je reklo da moraš od sebe da pođeš, da moram od sebe da pođem. Pitao sam, ali kuda idem? Šta želim? Kažu to nije njihovo da znaju. A znaju da moram od sebe da pođem, znaju da moram da verujem u sebe, znaju da moram da verujem sebi, znaju da mislima zračim i privlačim, ali ne znaju šta želim i kuda želim da stignem. Pitao sam i kojim putem da krenem, ajde shvatiću sam negde usput gde želim da stignem, ali makar put da mi kažu, rekli su da i to moram sam... Kako da verujem sebi? Kako kad ni oni koji u mene već veruju ne znaju da li je levo, pravo ili desno najbolji izbor? Verujem da i oni i ja znamo da nazad baš i nije pametno, ali i dalje je izbor veliki.

Kažu mi da su pravi izbori teški, ali kad kažem da mislim da sam imao samo pogrešne kažu mi da se tako uči i da je potrebno da verujem sebi i u sebe, kao i u svoje izbore. Zar ne vidimo svi da se njihovi odgovori ponavljaju? Zašto verujemo u njihove odgovore?

Rekli su mi da neću saznati ako ne preispitujem, a na pitanja koja sam im postavio odgovorili su da njih ne treba da preispitujem... Kako ću početi da verujem sebi ako samo sebe budem preispitivao? Zar nas nije to dovelo do ovoga gde smo sad? Gde sam ja sad?

Kažu mi da ću tako da naučim, ali su zaboravili da kažu da sam moram da shvatim kada sam naučio. Da ne pominjem da nisu rekli ni šta to učim. Kako ću ikada da znam šta sam naučio i da je vreme da prestanem sa preispitivanjem sebe, ako zapravo ne znam ni naslov lekcije?

Rekli su mi da život ne dolazi sa priručnikom, a nisu me ni shvatili da priručnik nisam ni tražio. Ponovo sam pitao - kuda? Šta želim? Ponavljao sam besomučno i danju, a češće noću... Rekli su mi da to moram sam, da moram da verujem da verujem u sebe, da moram da verujem sebi i da stojim iza svojih odluka, ali nisu mi rekli da...

Sve je u glavi! I ne zaboravite - it's just a ride.

Kada drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž.

Izjalovi se.

Razgovaram sa ljudima, nije kao da ne radim to. Razgovaram sa ljudima o svim mogućim temama. Svi to radimo. Sa onima koji su nam bliži razgovaramo otvorenije, razgovaramo o bitnijim temama i razgovaramo iskreno, bez mnogo razmišljanja o tome šta ćemo da kažemo, na koji način i kako će to biti shvaćeno. Uglavnom razmišljam o čemu pričam sa tim ljudima, sa kim god da pričam, u momentu razgovora razmišljam i nemam neke pripremljene stvari o kojima bismo pričali. Tu su uvek prepričavanja onoga šta ti se desilo u međuvremenu, od poslednjeg viđanja i slično, ali tu su uvek i razgovori u smislu šta planiraš dalje.

I tu nastaje problem, nazvaću ga tako, tu nastaje momenat pričanja planova i razgovora o budućnosti. Na osnovu toga kako se čovek oseća prema toj temi, prema temi budućnosti i prema osećaju da li želi i voli da priča o tome - prepoznaju se dva različita tipa ljudi.

Prvi tip ljudi

Oni koji govore sve svoje planove svima. Bez straha. Čak sa mišlju da će im to pomoći, da će ljudi naspram biti razumni i da će razgovarati o tome na najbolji mogući način, da će imati reči razumevanja i shvatanja, čak i savete, zašto da ne. Bez straha da to možda neće biti prihvaćeno ili bez straha da i ako ne bude prihvaćeno neće ništa da se promeni u odnosu između njih. Prihvatanje mišljenja onog prekoputa da bi se desilo nešto konstruktivno iz svega toga je dosta idealna situacija koja se ne dešava toliko često, rekao bih. Pod pretpostavkom da smo svi različiti ili ne baš toliko slični. I kao osobe, a i različiti u odnosu na to šta očekujemo od druge strane. Ljudi su, uglavnom, ljubomorni na svoje ideje, u stvari, ljubomorno čuvaju svoje ideje, podignu neku vrstu bodljikave žice okolo i brane svoje stanovište i ako im kažeš da ti se nešto tu ne sviđa, diže se određeni gard koji više nije samo bodljikava žica već i nešto nalik zidu kako slučajno više ne bi mogao da gledaš preko njega u njihovu ideju. Ili se brzo menja tema, nesvesno. Sve u smislu da bismo ostali dobri prijatelji. Ali ako si ovakav tip ništa te neće pokolebati da pričaš i odgovaraš na pitanja o svojoj budućnosti. Nećeš smišljati kako da izbegneš pitanje, a da to niko ne provali. Ne plašiš se da će nešto da propadne samo zato što je rečeno naglas i uglavnom očekuješ da čuješ drugo mišljenje nadajući se ili verujući da to neće promeniti tvoje. I ne bi trebalo da ti promeni, nikada. Jer ako ti promeni onda je to do tebe i preći ćeš na to da budeš drugi tip, ali to je već tema za sebe tako da neću sada o tome.

Drugi tip ljudi

Drugi tip ljudi je onaj koji sve to čuva za sebe. Ovaj tip ljudi ni u snovima ne priča o svojim planovima. Ok, možda u snovima, ali i tamo i dalje priča samo sa samim sobom jer ne sme niko drugi da zna šta se tu sprema i kuva. U zavisnosti od toga kakav si čovek prema drugim ljudima, u smislu da li se lakše ili sporije otvaraš, da li želiš da pričaš o bilo čemu, da li si introvertan ili ekstrovertan, pre ili kasnije ćeš da pričaš o sebi i svemu vezanom za tebe ali nikada nećeš pričati o tome šta ti je ideja za budućnost i kako planiraš da to izvedeš. Ako si ovaj tip ljudi. Sve i da si najekstrovertnija osoba koju poznaješ, ako si ovakav onda svoje planove i budućnost čuvaš samo za sebe odnosno izgovaraš ih onda kada je to već toliko sigurno da bi bilo glupo da ne kažeš. Ne bih to povezivao sa sujeverjem, ali i bih. Takav tip ljudi nije nepoverljiv prema drugima, samo nesiguran u ostvaranje onoga što želi za sebe. Ili možda u sebe. Ako nisi ovakav tip onda možeš da ih prepoznaš po tome što ćeš pre ili kasnije samo odjednom da saznaš nešto o njima odnosno o onome što su krenuli da rade. Kao ni prvi tip ljudi, ni ovaj drugi nije loš. Mislim da ne može da se proceni na osnovu toga da li je neko loš ili nije, odnosno da li je manje ili više spreman na povezivanje sa drugim ljudima. Možda zvuči kao opravdanje ali neko bolje funkcioniše ako samo ćuti, mada teško da će to drugi onda shvatiti.

"Svaki plan ispričan pre nego da je potvđen izjaloviće se." (prim. prev.) - Marfijev zakon 

Ok, naravno da sam izmislio ovaj citat. Samo je tekst lepši kada u njemu ima nekog citata.

Mišljenja sam da veći broj ljudi zapravo i ne odvaja ove dve stvari, kao i da je većina i jedan i drugi tip. Znam, pitaćete me sada čemu ovaj tekst ako smo svi sve. Da objasnim - većina bude prvi tip, pa se opeče na nešto očigledno, toliko dobro da ne može da veruje da se to desilo, pa postane drugi tip. Sigurno postoji i više tipova, recimo onaj koji bi svom komšiji pričao o svemu što planira ali ne bi rođenom bratu. Ili obrnuto. Ali zbog održivosti rasprave, reći ćemo da su ovo dva najčešća i najrasprostranjenija tipa ljudi kada se radi o tome da li neko priča o svojim planovima unapred ili ne.

Ukoliko porazgovarate sa bilo kojom mladom osobom, recimo sa nekim ko ima dvadesetak, siguran sam da će reći da ako misliš pozitivno, pozitivno će ti se i vratiti ili nešto u smislu govori o sebi da bi čuo pomoć drugih ili pak nešto ispričaj sve dobićeš neku bolju ideju kroz povratnu informaciju. E, kidam ove lajf kouč savete, zar ne? Nisam guglao, sve je iz glave. Nego da nastavim - i ni za šta od ovoga ne bih rekao da nije tačno, verovatno većina i jeste. Mislim da su nestali oni momenti da komšiji crkne krava. Ili bar želim da jesu. Takođe mislim da je sve do percipiranja stvari. Ukoliko okriviš sebe za nešto što ti nije uspelo i želiš to da promeniš, verovatno je da ćeš i promeniti ako zaista želiš, ali razmišljanje u glavi oko toga da li je nešto rečeno pa je zato propalo može da stvori probleme sa poverenjem, možda. Ne u nekom smislu da će ljudi prestati tebi da veruju već da češ ti prestati o bitnim stvarima da pričaš sa ljudima.

Ovaj drugi tip ljudi se, po pravilu, teško snalazi u timovima, često je povučeniji i sigurniji u svoj rad. Što je sasvim u redu, ali pomenuću moju ideju da ljudi najlakše lažu sebe pa moram da kažem - budite iskreni prema sebi i u ovakvim slučajevima. Mnogi od nas nisu skapirali sebe, ne znamo šta sve možemo i na šta smo sve spremni kad se odlučimo jer se teško odlučujemo, recimo, ili je to neki od hiljadu drugih razloga, ali ukoliko prepoznajete da se otuđujete od ljudi sa kojima bi možda trebalo da pričate, predlažem da se vratite korak unazad. Da pokušate da vidite u kom je momentu sve to počelo, da li bi to zapravo trebalo da bude tako. Ukoliko vidite da ste napravili dobre izbore za svaku od situacija u koju se vratite, onda možda zapravo i postoji neka kosmička energija koja izjalovi planove kada ih kažeš naglas a da nisu još uvek sigurni ili potvrđeni.

Sve je do uverenja, sve je to navike, do verovanja. Teško ljudi menjaju svoje navike i još teže izlaze iz svojih sigurnih i komfornih zona, ali ako mislite da je ovo jedan sitan korak gde bi trebalo da se nešto promeni onda predlažem da testirate. Kako? Idemo po redu.

Ako mislite da je do vas i da zapravo ništa i niko drugi nema veze sa tim što se planovi izjalove, onda je možda red da birate drugačiju strategiju kako im pristupate ili da pak razmislite da li su planovi dobri. Možda su najbolji, ali trenutak nije taj.

Ako mislite da je pogrešan trenutak, razmislite da li je u redu da sačuvate plan za neko bolje vreme ili ako je trenutak prošao, onda možda prilagoditi plan za neki sledeći momenat, izmeniti deo zarad boljeg funkcionisanja, a i zarad funkcionisanja uopšte.

Ako mislite da je do drugih ljudi, onda tu postoje određeni koraci unutar koraka. Idemo po redu.

Ako mislite da je do određene grupe ljudi, možete da testirate. Ispričajte neki plan toj grupi, saslušajte sve komentare ako ih ima, saslušajte savete i mišljenja, pokušajte da budete dovoljno otvoreni da prihvatite da se nekom možda neće svideti, da će se neko podsmehnuti, a da će i nekom biti baš dobra ta vaša ideja. I nastavite da radite svojim tempom uz davanje maksimuma za ostvarenje tog plana jer čemu onda celokupan trud i smišljanje i uopšte rad na tom planu ako ne dajete svoj maksimum. Taj deo se podrazumeva. Ukoliko se plan ne ostvari onda je do grupe, samo ako ste sigurni da ste sve uradili kako treba. Ne zaboravite da je potrebno da analitično pristupite tome gde ste pogrešili pa tek onda ako shvatite da niste nigde, tek tada preći na druge teorije zavere.

Ako mislite da je do određene osobe, ali ne znate koja je, ponovite proces koji ste uradili sa grupom, ovoga puta sa pojedinačnim osobama, ali nikako istovremeno jer kako ćete onda shvatiti do koga je, pod pretpostavkom da nije do vas lično i da ste sve uradili na idealnom nivou sa maksimalnim zalaganjem u idealnom momentu. Krenite od jednog do drugog prijatelja, rođaka, roditelja, rodbine, drugara iz osnovne škole, sa kim god, odnosno u koga god da sumnjate da je taj sa lošom energijom i da je zbog toga propala vaša ideja o vašoj budućnosti.

Ah da, sve ovo sa pričanjem planova drugima - sve možete i sa nekim izmišljenim planom, čisto da vidite reakciju da biste bolje mogli da posumnjate i da onda smanjite taj krug pojedinačnih osoba koje ćete kasnije da testirate sa nekim pravim planom.
Predlažem i da imate dovoljno planova za koje ste spremni da propadnu, jer ako ste drugi tip ljudi i već ste u uverenju da će plan propasti ako ga nekom kažete, ne možete da pričate isti plan koji će iznova da propada, predlažem dobro zagrevanje stolice i jedno pomno istraživanje, kao i pripremu više planova.

Ok, da li sam uspeo da prenesem koliko je ovo suluda i sumanuta situacija i da objasnim da zapravo planovi i pravljenje i ostvarenje istih imaju samo i isključivo veze sa nama samima? Apsolutno je nevažno kome ste rekli. Slažem se da postoje različite energije ljudi i slažem se da kosmičke sile drugačije posluju sa drugačijim ljudima, ali da li zaista može plan da propadne ako ga nekome kažeš glasno?

Da li je zaista potrebno da se plašimo reakcije drugih ljudi kada ispričamo šta želimo da uradimo sutra, prekosutra ili za tri godine?

Svaka od reakcija će uticati na nas - neminovno. I taj podsmeh drugih i kritika da nešto nije ili jeste dobro u tom planu, ali i ona podrška. Nešto će uticati pozitivno, nešto negativno, ali mi smo ti koji odlučuju da li će taj plan uspeti. Naravno, ako zaista želimo da nešto ostvarimo pa valjda ćemo da zaista i damo svoj maksimum. I drugo, pa šta ako nije uspeo sada? Ne bi trebalo da je problem da se pokuša ponovo, i ponovo, i ponovo, i ponovo ako treba i ako zaista misliš da je to ono što želiš. Da, baš na tebe mislim! I na sebe, a i na nju i njega, na sve nas.

Razgovor sa drugim ljudima ne bi trebalo da je tabu. Skoro mi je postavljeno pitanje - kako biraš svoj krug ljudi? I moram da priznam da sam se zamislio, da nisam znao da li svoj krug ljudi biram ja uopšte. U godinama sam kada više nije čudno da se sa svojim ljudima čuješ ređe ali da kada se čuješ ili vidiš sa njima da se samo nastavi tamo gde je stalo. Ponekad ponovo pomislim da mi nedostaju oni razgovori od ranije, ali nismo ni mi više ti ljudi niti imamo taj i takav život, ovo je sada normalno, valjda kod svih.

Uz rizik da ću zvučati kao svaki lajf kouč - pokušaj sa tim planom, ne odustaj, nemoj da dozvoliš da te pokolebaju, veruj u sebe i veruj u proces ostvarenja svog plana.

Pa i ako si kao ja i plan praviš negde usput, bez da sedneš i smisliš šta bi trebalo nego samo ideš i usput skupljaš sve potrebno. Veruj i tada.

Sve je u glavi! I ne zaboravite - it's just a ride.

Kada drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž.

1. januar

Eto, hteo sam samo da zapišem nešto. Možda se nešto i promeni. Nisam siguran da sam ikada bio "nova godina, novi ja" momak, ali sam siguran da svi pomislimo na te stvari u ovom periodu. Eto danas, pretpostavljam da se svi osećamo slično, uglavnom mamurni jer smo na prvoj stranici knjige od 365 strana pored fleke od ruske salate koja je bila neizbežna, zapisali da smo uspeli da pomerimo fizičke granice i mogućnosti naših unutrašnjih organa, ali takođe i pomislili na početak nove godine, staru već pokušavamo da zaboravimo i ako je svaka stara za zaborav spremna ipak potrebno nam je malo vremena da je se okanemo. Nego da ne pobegnem od teme. Oko toga da se ljudi menjaju na prelasku iz decembra u januar se apsolutno slažem osim što malo mislim da možeš da se promeniš i na prelasku iz marta u april recimo ili avgusta u septembar ili kad god da poželiš, pa čak i ako Zemlja nije napravila revoluciju. To vam je pun krug oko Sunca, samo sam želeo da zvučim kao da znam geografiju za niže razrede. Oko Nove godine je to izraženije jer je novi početak, mislim na menjanje ljudi, ne na geografiju za niže razrede, ljudi vole početke jer ne znaju šta ih čeka na kraju, pa čak i oni koji znaju šta mogu da očekuju ne misle na to jer se (uglavnom) svi nadamo da će nekada nešto biti bolje.
Juče sam čuo interesantno mišljenje, kaže ovako - Ako misliš da znaš dovoljno i da nemaš zašto da ideš napred u smislu da si već dobro, da si ostvario neki svoj maksimum i želiš tu da ostaneš, onda možemo polako da ti spremamo žito jer nemaš više zašto da živiš. E sad, prisutna je bila grupa ljudi kad je neko ovo rekao i nekoliko njih nije želelo da komentariše dalje, valjda im nije prijalo, međutim ja sam baš krenuo da razmišljam o ovome. Ljudi nisu napravljeni da bi bili zadovoljni. Očigledno. Ne mislim da ne bi valjalo biti skroman i zadovoljan onim što imaš, ali takođe mislim da je potrebno da ljudi ne stoje u mestu. Kad kažem da nismo napravljeni da budemo zadovoljni, mislim na svakog, osim što nije svako nezadovoljan isto. Neko je nezadovoljan jer mu trenutno nije dobro, ne sviđa mu se gde živi, ne sviđa mu se posao, bilo šta da nam se ne sviđa ili ne prija, mi nismo zadovoljni. Postoji i druga grupa, sve nam se sviđa i sve nam ide, ali nismo zadovoljni jer želimo još, jer svakodnevno želimo da naučimo makar jednu novu stvar. I tako se stvara napredak, lični pre svega. I niko ne kaže da je lako promeniti nezadovoljstvo u zadovoljstvo, jer nije potrebno samo rešiti prvi sloj problema u životu da bi rekao da si bolje. Problema uvek ima, dolaze u naletima, dolaze u grupi, dolaze u slojevima. Jedan može biti sam, a može se protezati i u više slojeva. Poenta je da nikada neće nestati. Nije to sad tako crno, takve stvari nas teraju da evoluiramo, da ojačamo, niko nije evoluirao jer mu je bilo odlično i zato što je bio zadovoljan. Zadovoljstvo je stanje svesti!
I kad rešiš prvi sloj, isplivaće prvi sledeći i onda će to biti problemi koje je potrebno rešiti. Reči "nezadovoljstvo" i "problem" nisu zapravo strašne reči ukoliko si dovoljno sposoban da iz takvih stvari napreduješ. I nije potrebno terati nekog da promeni mišljenje zato što se mi razlikujemo od njega. Ne moramo da namećemo svoje zadovoljstvo nekome ko drugačije gleda na svet, nekome ko je nezadovoljan onim što ima koliko god da to bilo, jer postoji velika šansa da će takav iz svog nezadovoljstva napredovati do granice do koje želi ili može, ali takođe postoji velika šansa da će i tada biti nezadovoljan nečim, možda manje nego ranije, ali to će ga terati da još napreduje. I obrnuto, ne moramo objašnjavati da smo previše nezadovoljni onima koji iz svog zadovoljnog stanja žele da napreduju još, koji su svesni da mogu da napreduju i svakodnevno uče. Svako rešava svoje, neko svesno postaje bolji, nego nesvesno jer želi da promeni nešto. Svako na svoj način ide napred i svako to radi svojim tempom. Ukoliko ne pitaš kako se oseća i ukoliko taj neko ne bude iskren, ne znaš da li ćeš mu svojim savetom pomoći. Za razgovor povremeno nije potrebno dvoje, ali nagađati kako nekome možeš da pomogneš iz ma koliko iskrenih to razloga bilo, znači da uvek postoji opcija da mu otežaš.
I nikada nije lako, život nije napravljen da bude lagan. Svi koji su došli na ovaj svet su prvo zaplakali, dobili pljesku po guzici, bili odvojeni makazama od nekog ko im je dao život, a onda i smešteni u ograđeni prostor sa još mnogo istih oko sebe, zvuči poznato? Ceo život je kasnije takav. Znam da razumete na šta mislim. Uz rizik da ću zvučati njanjavo moram da napišem da koliko god se osećali odvojeno od nekog, gurnuti u isti prostor sa drugima, koliko god se gušili i bili udarani po guzici ili glavi, zadovoljstvo je stanje svesti i uglavnom sve zavisi od nas samih. Vratićemo se na to da nije lako, ljudi su socijalna bića, kao što nismo napravljeni da budemo zadovoljni, tako nismo napravljeni ni da budemo sami. Samim tim što nismo sami znači da učestvujemo u životima drugih ljudi na ovaj ili onaj način, pomeramo druge iz koloseka svojim ponašanjem, sudaraju nam se životne linije i zamišljeni putevi, sa nekima se poljubimo, druge zagrlimo, od trećih dobijemo udarac, neki sledeći nas napuste, neko se vrati, neko ne može da se vrati... Shvatate poentu. Kroz život se krećemo sa večito nedovoljnim znanjem o životu, prepuni nekih očekivanja baziranih na svojim iskustvima i mišljenjima drugih ljudi, ali često ne bude slučaj da smo u pravu. Opravdavamo stvari nekim neobjašnjivim pojavama, Marfijevim zakonima i krivimo sebe ili druge ljude za nešto što nam se dešava. Opet, nisu svi isti, nekog obraduje sunčan dan, a nekome i da pokloniš Sunce nećeš mu videti osmeh na licu. Imamo i tendenciju da se pretvaramo, da ne dozvoljavamo drugima da vide kako smo, da mislimo da je bolje da sami hodamo kroz trnje, ali sve te iluzije budu srušene u momentu kad te neko pravo niotkuda pita - šta te čini srećnim? I samo staneš i samo gledaš i samo ne znaš odgovor. Kako ćemo se osećati i šta ćemo uraditi povodom toga što ne znamo odgovor je skroz na nama, svako će to na drugačiji način da prihvati, ali činjenica je da odgovor ne bi trebalo da bude isti. Svakog čini srećniim kad ispuni zamišljeno, svakog čine srećnim određeni trenuci, ali pitanje "šta te čini srećnim" bi trebalo da nas podseti na jedno, a to je da je sreća, možda pretpostavljate - stanje svesti! Dalje se objašnjenja nižu sama, nema potrebe posebno pričati o tome, svi znamo da neko može biti srećan i ako nema ništa, a neko može imati sve i da ne bude srećan. Isto je kao i sa zadovoljstvom, skoro da su sinonimi.
Nisam siguran da li sam to nekada već pisao jer povremeno se dešavaju takve stvari, ali ovaj tekst je nastao tako što je prvo bio razgovor sa samim sobom. Mišljenja sam da je dobro razgovarati sa sobom, tako bi trebalo da bude lakše da se korača kroz život, trebalo bi da je to način da saznamo stvari o sebi i da uočimo šta je potrebno poboljšati, sa čim bi trebalo prestati ili slično, a sve zbog poboljšanja. Ali to često nije slučaj, o tome znam da sam pisao, najlakše je slagati sebe. Drug koga jako cenim, a sa kojim nažalost nemam čest kontakt je to izgovorio pre više od 10 godina i za sav taj period nisam promenio mišljenje niti sam nešto specijalno pokušavao, jer to je više kao aksiom, nije potrebno dokazivati. Sedeli smo na divnom keju rodnog nam grada i ko zna oko čega se vodio razgovor, pretpostavljam o devojkama jer to je bilo dosta primarno u tom periodu adolescencije i prelaska u nazovimo odrasli život, uglavnom ničega se ne sećam osim te rečenice - najlakše je slagati sebe.
I ako dobro promisliš, ako pokušaš da shvatiš, biće ti jasno da to svi radimo na svakodnevnom nivou. Vezano za bilo šta. Lakše je pronaći opravdanje nego uraditi, lakše je slagati da ne možeš nego sebi reći istinu da nećeš. I nije sve tako jasno, laganje sebe se uglavnom ne dešava svesno, mislim da nam mozak funkcioniše tako da smo manje-više svi sami sebi najbitniji i onda ne možeš da dozvoliš da sebi pokvariš sliku o sebi tako što ćeš biti neko ko je loš. Za svaki postupak imaš opravdanje koliko god on bio normalan ili koliko god bio osuđivan od strane društva. Ne znači da nećeš uraditi stvar koja je okarakterisana kao loša, ali sigurno znači da ćeš imati opravdanje za sebe zašto to radiš. Isto je tako i za karakterne osobine. Neko će se povući u sebe, neko će krenuti da luduje, neko će nažalost da uradi nešto drastično... Davno mi je rečeno da je prvi korak spoznati šta je potrebno uraditi da bi ti bilo bolje. Ja bih dodao da je prvi korak, tačka druga, spoznati stvari za koje si slagao sebe. Ne moraš da prestaneš sa tim, laži i dalje, ali barem pokušaj da odvojiš šta je laž a šta je istina. I ako krenemo sebi istinu da pričamo u oči, neminovno je da ćemo u nekom trenutku prestati da radimo stvari koje nam ne doprinose, zato se ovo i zove prvi korak, a da bi se popeo na visoku planinu koja se zove Život, definitivno moraš da se penješ stepenik po stepenik i to hodajući, jer postoji bojazan od saplitanja ili preranog velikog umora ako kreneš da trčiš i preskačeš stepenike. Ovo je u slučaju da želiš da ti bude bolje, a ako misliš da si na maksimumu i da nemaš šta više da spoznaš ili naučiš i nemaš želju da ideš napred, onda da vidimo oko tog žita da li da spremamo.
Kad već govorimo o ljudima i o tome šta mislimo da ljudi osećaju i kako bi to moglo možda da bude drugačije, a da bi zapravo svakog trebalo pustiti da se na svoj način bori sa svojim demonima, nemoguće je ne pomenuti da se svi nečega plašimo. Ne verujem da postoji čovek koji se nečega ne plaši. To onda verovatno nije čovek. Strah nekome može biti pokretač, neko obožava taj udar hormona i osećaj oduzimanja jer ga baš to tera da pomeri granice. A neko će se samo okrenuti, sklupčati, pomeriti, neko će pustiti drugog da se bori umesto njega, ali činjenica je da se plašimo. I to je normalno. Valjalo bi naučiti kako da to kontrolišemo i kako da to bude naša prednost, ali tu ne mogu da pomognem, jer ni sebe tome nisam naučio, još uvek. Znam samo da je to dug proces. Ili barem tako deluje, jer teško je doći i do prvog koraka, teško je uopšte započeti to putovanje. Može biti iz više razloga, neko jednostavno ne želi, neko ne može zbog drugih stvari, neko je pokušao pa je odustao, neko se trudi i dalje, a neko možda samo nije dovoljno hrabar.
Kažu da je hrabrost suprotna od straha.
Kažu da se hrabriji manje plaše.
Kažu da hrabrijima brže uspeva da dođu do željene granice.
Kažu da je bolje biti vuk nego zec.
A kažu i da nam je stigla Nova godina, da je sad možda ponovo momenat da se nešto promeni, da očekujemo neočekivano i da se potrudimo da pomerimo svoju granicu makar za neki postotak, svako onoliko koliko misli da je potrebno i koliko može.
Verujem da su vam do sada svi dragi ljudi poželeli i zdravlje i sreću i sve što vam je potrebno da budete "zadovoljni" ili zadovoljni, tako da ću ja svima poželeti nešto što vam možda nije niko poželeo - hrabrost. Želim nam svima da se ove godine osetimo hrabriji i da tako pobedimo strahove.

Sve je u glavi! I ne zaboravite - it's just a ride.

Do sledećeg čitanja.

Kad drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž.

 

 

Soba

Sve i da hoćeš, ne možeš da porekneš da smo svi pomalo ludi ovde, ali nećemo danas pričati o tome. Pre svega, želim da kažem da sam iznenadio i sebe kratkim periodom između dva teksta. Mislio sam da će mnogo više vremena proći do neke sledeće teme. Za to što se to dešava sada, zaslužan sam ja. Kakva skromnost, a? Dakle ja, ali ja od pre par godina. Tačnije iz neke 2018. Vi koji me poznajete znate da sam bio aktivniji pre desetak godina, pisao češće i takođe nisam znao kuda ide sve to i da sam često pričao kako su mi ti raniji radovi bili uspešniji nego ovi danas. Moguće da je tu nastupila određena zrelost koja sa sobom vuče neku dozu sramote ili mišljenja o tuđim mišljenjima pa su se tako proredile priče, proredili tekstovi, proredile ideje i manje-više nestale. Mi smo bar poznati po tome da je mišljenje kao dupe - svi ga imamo. Ne mogu da kažem, pisalo se usput, ali mi nikako ništa nije bilo dovoljno dobro da se podeli sa svetom. I tako, listajući stare neobjavljene stvari, naiđem na neki razgovor sa sobom u pisanom obliku gde se očigledno nisam osećao baš najbolje. Razmišljajući o tom trenutku jer sam ga se setio, ukapiram da sam napisao jednu finu priču koja bi, eto, posle skoro dve godine mogla da se objavi, ali ne onako kako sam je tada zamišljao.

Doći ćemo i do teksta, ali za početak želim da svima postavim pitanje (i sebi, naravno) - da li znamo gde se nalazimo? Da li znamo šta smo i ko smo? Deluje da pitanje nije teško, ali da li se dobro osećamo na svojim mestima, odnosno na mestima na kojima se trenutno nalazimo u životnom koordinatnom sistemu? Da se odmah razumemo, ovo je jedna od najširih tema ikada i neki će reći da ovim igram na sigurno, ali ne brinite, neće ovo biti jedan od tekstova gde ću pričati kako je svako krojač svoje sudbine i nešto da nas bodrim međusobno, više želim da ljudi samo razmisle o tome i da zaborave za par minuta, jer priča neće imati srećan kraj. Da nastavimo sa mnogobrojnim pitanjima na koje ne možemo da izguglamo odgovore - da li smo zaista ispunjeni tu gde jesmo? Osećate li da imate svoj dom? Dom je, pretpostavljam, za svakog različito definisan pa sam zato i uzeo baš tu reč kao primer. Pomenuću ga kasnije, ja stvarno želim dom, ali neću reći šta je to za mene. Možda niko ne treba da kaže šta je dom za njega, osim onome sa kim bude imao svoj dom. Ima tu i drugačijih mišljenja, obožavam da pričam sa takvim ljudima, koji znaju, misle ili osećaju da je ljudska priroda drugačija, da smo jednostavno kreirani da kao takvi uvek želimo nešto više. Da to "nešto" mora da postoji kako bismo napredovali. Nešto više od onoga što imamo ili nešto više od onoga što želimo? Uvek zanimljivo pitanje.

Nisam slučajno naišao na stare neobjavljene stvari. Ovo što ćete u nastavku pročitati je kreirano na osnovu osećaja. Neki sličan osećaj se javio ovih dana, pa sam se setio da sam nekada već pisao na tu temu. Zagovornik sam toga da nijedan osećaj koji imamo nije slučajan, da retko ko nauči da sluša sebe i jedino sebe, ali da i od tih retkih samo 1% njih uspe da ne slaže sebe u razgovoru sa sobom i da zapravo stvarno zna šta želi, šta misli i šta oseća, odnosno šta mu ti osećaji govore. Ne svrstavam se u tu grupu ljudi, ali mislim da su oni skladniji sa univerzumom i da takvi ljudi skoro uvek uspeju u onome što žele. Nisu nužno najpametniji ni najinteligentniji, ali su u skladu sa sobom. Ne znam šta mi osećaji govore, ali očigledno primetim kad se ponove. Neću dužiti dalje, vreme je da pročitate ono zašto ste ovde. Kratka napomena, zapamtite pitanja koja sam postavio gore dok čitate priču.

Otišao sam na 10 dana, nije prošlo više od toga. Otišao sam sa idejom da ostanem. Da ostanem tamo. Da ostanem daleko. Možda ne toliko daleko, ali da živim drugačije. Da ostavim neke stvari iza sebe. I vratio sam se, naravno ne zauvek. Vratio sam se na kratko. Nadam se na kratko. Ne ostaje mi se ovde. A hoću da budem ovde. Ali mi se ne ostaje. Hoću nesto treće. Hoću da pronađem, ne, neću da pronađem, hoću da stvorim neki dom. Da to bude DOM, a ne dom. Veliko slovo jer će veliko srce u njemu živeti. Muti mi se. Sedim u svojoj sobi koja nije moja. A nije ni tuđa. A nije ni moja. Vrti mi se. Savršeno sam svestan da sam dobro. Ljuljam se. Nisam siguran jedino da li se ljuljam ja ili pod ili krevet. Ljulja mi se svet. Moj svet nije pored mene. Definiši svet? Svi su svetovi različiti, svako ima svoj, ali gledam oko sebe i mislim da još nisam našao svoj. Želim nešto bolje i nešto više. Nisam lud. Želim da budem lud. Hladno je. Pa je vruće. Telo mi se smrzava, ali mi je glava vrela. Nema akcije. Ima ideja, ali ništa od toga. Samo na tome ostane. Ništa se ne pokreće. Pohvalili su me par puta da sam dobar sa pisanjem, pa zato i zapišem sve svoje ideje. Misleći kako ce to da me natera da ih i ostvarim. Ništa od toga. Potrebno je preduzeti nešto. Nisam siguran da li sam tužan. Vruća glava mi sklapa oči, ali me ne tera da spavam. Pokazuje mi neke reči i slova. Nema smisla ništa od toga. Ne deluje ni kao rečenica, ne deluje ni kao tekst. Ne mogu da provalim šta je. Ne uspevam da izguram na površinu to. Povraća mi se. Nisam gladan. Čujem neke vibracije, osećam neke zvukove, ali to nisu pesme, to nisu ni ove reči koje mi trče ispred očiju. Sedim. Sedim skrštenih nogu i raspojasanih prstiju po tastaturi ali mi ni malo nema smisla ono sto pišem. Možda tako treba. Suze. Možda je to ono što mi muti vid. Ali dozvoljeni su mi pokreti. Nisam ograničen, mogu da radim sta želim, konačno upravljam svojim životom. Ili bar mislim. Ne onako kako želim, ali bar znam da nema pomoćnih točkića koji me drže da ne padnem i srećan sam zbog toga. Nema instruktora na suvozačevom mestu koji će da ukoči ako slučajno nisam video vozilo, nema... I to mi se sviđa. Nadam se da će me to učiniti srećnim. Želim. Volim ovaj pokretač. Volim ovo usporeno kucanje teksta kada iz njega izađe nešto. Nema smisla, ali postoji. I sačuva se od zaborava. Ili do nestanka memorije na aplikaciji. Ali bar neko vreme postoji. Uzdam se u nešto imaginarno. Životi su nam na cloud-u, pa zašto ne bi bilo i ono sto želim da radim. Možda je to i najsigurniji način. Trebalo bi ostaviti dragim ljudima sve lozinke i korisnička imena u amanet kako bi mogli da saznaju nešto o nama ukoliko nam se nešto desi. Obožavam ovaj momenat kad mi se ukoče noge, kad mi se fiksira pogled na belu pozadinu i crna slova i kad nemam pojma šta izlazi iz mene. Uvek se samo nadam da znam kada bi trebalo da stanem i da to možda ipak ima nekog smisla. Nema. Opet vrućina. Nema nervoze. Nema pokajanja. Kažu da ako si zajeo moraš da jedeš do kraja ako misliš da ćeš uspeti. Ja nikad nisam mislio da hoću, ali sam se uvek trudio. Fenomen probušene kašike povezan sa emotivnim stanjem i nadom da ću ipak imati svoje mesto u svetu. Nadam se da sam se trudio, jer ako nisam onda sam lud što se nisam presekao od straha. I uvek sam sebe gledao kao neko treće lice koje gura neku priču ne znajući dokle može da je izgura. Ne znajući da li se to tom trećem licu sviđa i da li može da je istera do kraja. Žalio se, jer sam jak na rečima i reči su moje oruđe, a dela su dolazila sama. Samo je potrebno verovati u sebe. To bude najteže. Valjda zato imamo neke ljude u životu, da nas podsete da možemo. Da nam pričaju o nama kao bićima koja mogu i koja će uspeti, a mi smo tu da im ne verujemo i da mislimo da imaju precenjeno mišljenje o nama. Ne znam. Možda. Izgleda. Ne, nisam licemer, ne želim da uspem tako što će me drugi ubediti da uspem, ali da se ne lažemo, prija kad neko primeti nešto kod tebe. Došao sam. Pitali su me kako sam. Ispričao sam i pokušao da ispričam sve, ali ponovo mi se nije dalo da pričam detalje i ako sam drugim ljudima pričao detalje. Loše se osećam zbog toga. Nisam siguran da se loše osećam jer nisam rekao onome kome treba ili sam potrošio reči na one kojima to ništa ne znači pa mi je mrsko da ponavljam, u svakom slučaju ostavio sam sebi drage ljude uskraćene za informacije, a nije trebalo. Ili je baš tako trebalo? Možda je potrebno da počnem da obraćam pažnju na svoj život. Da živim i da vidim sta će biti. A ne da živim, pa da razmišljam šta kome treba da kažem kako bi taj neko imao pojma dokle sam stigao, jer ako slučajno ne sazna onda ni ja nisam stigao nigde. I dok mi pada glava i dok je topla i dok se sve ove reči mute mislim da sam možda nešto rekao. Ne znam... Jutro neće promeniti sve.

 

Izvinjavam se vama koji ste očekivali "priču", ali pomenuo sam da je to bio jedan osećaj, jedan razgovor sa sobom koji je očigledno dugo trajao. Iz ove perspektive mi je jako drago što sam ga zapisao. Na kraju sam izgleda i malo bodrio sebe da nisam jedini, da ne moram da znam sve unapred, da nešto možda nekad mogu i za sebe da zadržim verovatno misleći da ću tako biti bolje u trenutku. Ta soba nije moja. Bila je moja, ali svojom odlukom da ja više ne budem u njoj desilo se da više nije moja. Ne zato što u njoj neko fali ili zato što je nekoliko njih svojatalo kao svoju, ne, u toj sobi je sve kako sam ja ostavio, ali soba nije moja. Danas je to malo drugačije, ne znači nužno da je svaka promena loša (zapravo više mislim da je svaka promena češće dobra nego loša) i da će ono što je nekad bilo ponovo biti isto. Pomenuo sam zrelost ranije, mislim da kad shvatimo da imamo drugačije mišljenje od onog koje smo imali uvek mislimo kako je to zrelost. Osećaji i mišljenja se ne menjaju nužno, neka samo sazre na osnovama onih ranijih. Ne mislim da sam jedinstven, niti da bi ljudi trebalo da budu vezani za mesta i postojanje u jednom mestu, ali verujem da je mnogo više onih koji nemaju dom ili "svoju sobu". I verujem da je mnogo više nas koji ne znamo kuda plovi ovaj brod. Ali za sve nas koji se bar nadamo, zapamtite - it's just a ride!

Do sledećeg čitanja.

Kad drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž!