Soba

Sve i da hoćeš, ne možeš da porekneš da smo svi pomalo ludi ovde, ali nećemo danas pričati o tome. Pre svega, želim da kažem da sam iznenadio i sebe kratkim periodom između dva teksta. Mislio sam da će mnogo više vremena proći do neke sledeće teme. Za to što se to dešava sada, zaslužan sam ja. Kakva skromnost, a? Dakle ja, ali ja od pre par godina. Tačnije iz neke 2018. Vi koji me poznajete znate da sam bio aktivniji pre desetak godina, pisao češće i takođe nisam znao kuda ide sve to i da sam često pričao kako su mi ti raniji radovi bili uspešniji nego ovi danas. Moguće da je tu nastupila određena zrelost koja sa sobom vuče neku dozu sramote ili mišljenja o tuđim mišljenjima pa su se tako proredile priče, proredili tekstovi, proredile ideje i manje-više nestale. Mi smo bar poznati po tome da je mišljenje kao dupe - svi ga imamo. Ne mogu da kažem, pisalo se usput, ali mi nikako ništa nije bilo dovoljno dobro da se podeli sa svetom. I tako, listajući stare neobjavljene stvari, naiđem na neki razgovor sa sobom u pisanom obliku gde se očigledno nisam osećao baš najbolje. Razmišljajući o tom trenutku jer sam ga se setio, ukapiram da sam napisao jednu finu priču koja bi, eto, posle skoro dve godine mogla da se objavi, ali ne onako kako sam je tada zamišljao.

Doći ćemo i do teksta, ali za početak želim da svima postavim pitanje (i sebi, naravno) - da li znamo gde se nalazimo? Da li znamo šta smo i ko smo? Deluje da pitanje nije teško, ali da li se dobro osećamo na svojim mestima, odnosno na mestima na kojima se trenutno nalazimo u životnom koordinatnom sistemu? Da se odmah razumemo, ovo je jedna od najširih tema ikada i neki će reći da ovim igram na sigurno, ali ne brinite, neće ovo biti jedan od tekstova gde ću pričati kako je svako krojač svoje sudbine i nešto da nas bodrim međusobno, više želim da ljudi samo razmisle o tome i da zaborave za par minuta, jer priča neće imati srećan kraj. Da nastavimo sa mnogobrojnim pitanjima na koje ne možemo da izguglamo odgovore - da li smo zaista ispunjeni tu gde jesmo? Osećate li da imate svoj dom? Dom je, pretpostavljam, za svakog različito definisan pa sam zato i uzeo baš tu reč kao primer. Pomenuću ga kasnije, ja stvarno želim dom, ali neću reći šta je to za mene. Možda niko ne treba da kaže šta je dom za njega, osim onome sa kim bude imao svoj dom. Ima tu i drugačijih mišljenja, obožavam da pričam sa takvim ljudima, koji znaju, misle ili osećaju da je ljudska priroda drugačija, da smo jednostavno kreirani da kao takvi uvek želimo nešto više. Da to "nešto" mora da postoji kako bismo napredovali. Nešto više od onoga što imamo ili nešto više od onoga što želimo? Uvek zanimljivo pitanje.

Nisam slučajno naišao na stare neobjavljene stvari. Ovo što ćete u nastavku pročitati je kreirano na osnovu osećaja. Neki sličan osećaj se javio ovih dana, pa sam se setio da sam nekada već pisao na tu temu. Zagovornik sam toga da nijedan osećaj koji imamo nije slučajan, da retko ko nauči da sluša sebe i jedino sebe, ali da i od tih retkih samo 1% njih uspe da ne slaže sebe u razgovoru sa sobom i da zapravo stvarno zna šta želi, šta misli i šta oseća, odnosno šta mu ti osećaji govore. Ne svrstavam se u tu grupu ljudi, ali mislim da su oni skladniji sa univerzumom i da takvi ljudi skoro uvek uspeju u onome što žele. Nisu nužno najpametniji ni najinteligentniji, ali su u skladu sa sobom. Ne znam šta mi osećaji govore, ali očigledno primetim kad se ponove. Neću dužiti dalje, vreme je da pročitate ono zašto ste ovde. Kratka napomena, zapamtite pitanja koja sam postavio gore dok čitate priču.

Otišao sam na 10 dana, nije prošlo više od toga. Otišao sam sa idejom da ostanem. Da ostanem tamo. Da ostanem daleko. Možda ne toliko daleko, ali da živim drugačije. Da ostavim neke stvari iza sebe. I vratio sam se, naravno ne zauvek. Vratio sam se na kratko. Nadam se na kratko. Ne ostaje mi se ovde. A hoću da budem ovde. Ali mi se ne ostaje. Hoću nesto treće. Hoću da pronađem, ne, neću da pronađem, hoću da stvorim neki dom. Da to bude DOM, a ne dom. Veliko slovo jer će veliko srce u njemu živeti. Muti mi se. Sedim u svojoj sobi koja nije moja. A nije ni tuđa. A nije ni moja. Vrti mi se. Savršeno sam svestan da sam dobro. Ljuljam se. Nisam siguran jedino da li se ljuljam ja ili pod ili krevet. Ljulja mi se svet. Moj svet nije pored mene. Definiši svet? Svi su svetovi različiti, svako ima svoj, ali gledam oko sebe i mislim da još nisam našao svoj. Želim nešto bolje i nešto više. Nisam lud. Želim da budem lud. Hladno je. Pa je vruće. Telo mi se smrzava, ali mi je glava vrela. Nema akcije. Ima ideja, ali ništa od toga. Samo na tome ostane. Ništa se ne pokreće. Pohvalili su me par puta da sam dobar sa pisanjem, pa zato i zapišem sve svoje ideje. Misleći kako ce to da me natera da ih i ostvarim. Ništa od toga. Potrebno je preduzeti nešto. Nisam siguran da li sam tužan. Vruća glava mi sklapa oči, ali me ne tera da spavam. Pokazuje mi neke reči i slova. Nema smisla ništa od toga. Ne deluje ni kao rečenica, ne deluje ni kao tekst. Ne mogu da provalim šta je. Ne uspevam da izguram na površinu to. Povraća mi se. Nisam gladan. Čujem neke vibracije, osećam neke zvukove, ali to nisu pesme, to nisu ni ove reči koje mi trče ispred očiju. Sedim. Sedim skrštenih nogu i raspojasanih prstiju po tastaturi ali mi ni malo nema smisla ono sto pišem. Možda tako treba. Suze. Možda je to ono što mi muti vid. Ali dozvoljeni su mi pokreti. Nisam ograničen, mogu da radim sta želim, konačno upravljam svojim životom. Ili bar mislim. Ne onako kako želim, ali bar znam da nema pomoćnih točkića koji me drže da ne padnem i srećan sam zbog toga. Nema instruktora na suvozačevom mestu koji će da ukoči ako slučajno nisam video vozilo, nema... I to mi se sviđa. Nadam se da će me to učiniti srećnim. Želim. Volim ovaj pokretač. Volim ovo usporeno kucanje teksta kada iz njega izađe nešto. Nema smisla, ali postoji. I sačuva se od zaborava. Ili do nestanka memorije na aplikaciji. Ali bar neko vreme postoji. Uzdam se u nešto imaginarno. Životi su nam na cloud-u, pa zašto ne bi bilo i ono sto želim da radim. Možda je to i najsigurniji način. Trebalo bi ostaviti dragim ljudima sve lozinke i korisnička imena u amanet kako bi mogli da saznaju nešto o nama ukoliko nam se nešto desi. Obožavam ovaj momenat kad mi se ukoče noge, kad mi se fiksira pogled na belu pozadinu i crna slova i kad nemam pojma šta izlazi iz mene. Uvek se samo nadam da znam kada bi trebalo da stanem i da to možda ipak ima nekog smisla. Nema. Opet vrućina. Nema nervoze. Nema pokajanja. Kažu da ako si zajeo moraš da jedeš do kraja ako misliš da ćeš uspeti. Ja nikad nisam mislio da hoću, ali sam se uvek trudio. Fenomen probušene kašike povezan sa emotivnim stanjem i nadom da ću ipak imati svoje mesto u svetu. Nadam se da sam se trudio, jer ako nisam onda sam lud što se nisam presekao od straha. I uvek sam sebe gledao kao neko treće lice koje gura neku priču ne znajući dokle može da je izgura. Ne znajući da li se to tom trećem licu sviđa i da li može da je istera do kraja. Žalio se, jer sam jak na rečima i reči su moje oruđe, a dela su dolazila sama. Samo je potrebno verovati u sebe. To bude najteže. Valjda zato imamo neke ljude u životu, da nas podsete da možemo. Da nam pričaju o nama kao bićima koja mogu i koja će uspeti, a mi smo tu da im ne verujemo i da mislimo da imaju precenjeno mišljenje o nama. Ne znam. Možda. Izgleda. Ne, nisam licemer, ne želim da uspem tako što će me drugi ubediti da uspem, ali da se ne lažemo, prija kad neko primeti nešto kod tebe. Došao sam. Pitali su me kako sam. Ispričao sam i pokušao da ispričam sve, ali ponovo mi se nije dalo da pričam detalje i ako sam drugim ljudima pričao detalje. Loše se osećam zbog toga. Nisam siguran da se loše osećam jer nisam rekao onome kome treba ili sam potrošio reči na one kojima to ništa ne znači pa mi je mrsko da ponavljam, u svakom slučaju ostavio sam sebi drage ljude uskraćene za informacije, a nije trebalo. Ili je baš tako trebalo? Možda je potrebno da počnem da obraćam pažnju na svoj život. Da živim i da vidim sta će biti. A ne da živim, pa da razmišljam šta kome treba da kažem kako bi taj neko imao pojma dokle sam stigao, jer ako slučajno ne sazna onda ni ja nisam stigao nigde. I dok mi pada glava i dok je topla i dok se sve ove reči mute mislim da sam možda nešto rekao. Ne znam... Jutro neće promeniti sve.

 

Izvinjavam se vama koji ste očekivali "priču", ali pomenuo sam da je to bio jedan osećaj, jedan razgovor sa sobom koji je očigledno dugo trajao. Iz ove perspektive mi je jako drago što sam ga zapisao. Na kraju sam izgleda i malo bodrio sebe da nisam jedini, da ne moram da znam sve unapred, da nešto možda nekad mogu i za sebe da zadržim verovatno misleći da ću tako biti bolje u trenutku. Ta soba nije moja. Bila je moja, ali svojom odlukom da ja više ne budem u njoj desilo se da više nije moja. Ne zato što u njoj neko fali ili zato što je nekoliko njih svojatalo kao svoju, ne, u toj sobi je sve kako sam ja ostavio, ali soba nije moja. Danas je to malo drugačije, ne znači nužno da je svaka promena loša (zapravo više mislim da je svaka promena češće dobra nego loša) i da će ono što je nekad bilo ponovo biti isto. Pomenuo sam zrelost ranije, mislim da kad shvatimo da imamo drugačije mišljenje od onog koje smo imali uvek mislimo kako je to zrelost. Osećaji i mišljenja se ne menjaju nužno, neka samo sazre na osnovama onih ranijih. Ne mislim da sam jedinstven, niti da bi ljudi trebalo da budu vezani za mesta i postojanje u jednom mestu, ali verujem da je mnogo više onih koji nemaju dom ili "svoju sobu". I verujem da je mnogo više nas koji ne znamo kuda plovi ovaj brod. Ali za sve nas koji se bar nadamo, zapamtite - it's just a ride!

Do sledećeg čitanja.

Kad drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž!