Blog je u modi, opet

Kakav glup naslov, zar ne? Zvučim kao povampirena Ruška Jakić, "ljubav je uvek u modi..." fazoni. Ali u nedostatku kreativnosti, mozak pristaje na sve. Jeste li primetili kako je čudna naprava taj naš mozak? Parafraziraću neke od svojih prijatelja - jeste li primetili kako se za jako čudne stvari mozak uhvati i ne pušta? Dakle, ako su na ulici neki radovi ili recimo komšija kopa tunele kroz svoj stan ne bi li dobio 26 kvadratnih centimetara više, mozak to čuje ali se kroz neki vremenski period privikne na to. Ma šta god radili u svom stanu dok komšija sa rudarima južnoaftričkih dijamanata rovari kroz podrumski deo svog stana kroz određeni vremenski period prestaćete da čujete da se bilo šta dešava u stanu do vas. To dakle traje celog dana i naš mozak će samo povremeno da čuje da se tamo i dalje dešava nešto na naftnim bušotinama Aljaske. Dok, na primer, kad legnemo da spavamo, jedan mali najobičniji sat sa kazaljkama i sekundarom (jako bitno) može da napravi takav disbalans u ravnoteži koju smo zamislili da je kasnije nemoguće zaspati. Opet kažem, jako čudna naprava ovaj mozak, komšiju smo zaboravili, a nekoliko otkucaja sata nas dovodi do ludila i fokusiramo se samo na njega ne bi li ugasili te otkucaje, ali umeša se Marfi i u stilu Nedovića (bivši fudbalski sudija) krene da vitla zastavicom i da nam objašnjava kako smo u ofsajdu dok se naš mozak pravi Ibrahimović i ne želi da prizna ni da je danas četvrtak, a kamoli da prihvati da će otkucaji sata nestati. Ne, kod nas se to dešava samo jače i jače i jače i završava se uglavnom time što se baterije iz sata povade i više nikad ne vrate, a sat ostane kao slika neafirmisanog autora da visi na zidu.

Počeo sam ovo da pričam zbog nedostatka kreativnosti, tako se i moj mozak privikao na ovaj naslov kao na otkucaje sata. Ali nisam to želeo da kažem, želeo sam da kažem da sam sve ovo prestao da radim tako što sam sebe pravdao baš tim nedostatkom kreativnosti. Oduvek sam želeo da pišem ili da se na neki način bavim time. Nikada nisam znao, doduše kako da to ispoljim na neki bolji način od ovih blogova i ranije raznoraznih pisanija po fejsbuk stranama. Mislim da se to tada i popularizovalo kod mene, kad sam krenuo da kratke priče objavljujem po fejsbuku. Recimo da je to bilo pre nekih 14-15 godina... Nisam siguran ni što sad ovo pominjem, moguće je da bih opravdao sebe i izostanak bilo kakvog stila pisanja. Vama se izvinjavam ukoliko je to nešto previše ometajuće za čitanje, ali jednostavno sam sebi obećao da ću da se potrudim da što manje obrađujem ovaj tekst pre objavljivanja. Želim da bude iskren koliko je to moguće, a pošto ovde pokušavam da oživim nešto što se dugo nije dešavalo onda se nadam da će iskrenost da mi pomogne u stvaranju nečega, šta god to bilo. Makar na početku. Danas je vreme kratkih klipova, reels-a, tiktok-ova i sličnih kratkotrajnih stvarčica. Nije to slučajno, dokazano je da čovekova pažnja na internetu traje otprilike nekih 8-9 sekundi, isto koliko i pamćenje zlatne ribice. Na internetu smo svi zlatne ribice, ne zato što internet može da nam ispuni bilo kakvu želju (a većina njih je besplatna) već zato što imamo pažnju prosečne zlatne ribice. Kapiram da Šeldon Kuper zlatna ribica pamti par sekundi više, pa zato kažem "prosečne". Tako su pametni ljudi internet sveta koji se bave društvenim mrežama (za mnoge to počinje od Cukerberga pa na ovamo) smislili kako da i malo pažnje koju posvećujemo pojedinačnim stvarima na internetu usmere tamo gde im odgovara. Dakle kratki klipovi i što više ponavljanja. Fenomenalno zar ne? E sad, da ne bih zvučao licemerno želim da znate da i ja gubim par sati dnevno (ne znam kako, definitivno postoje crne rupe) na gledanje nekog skoro nikakvog sadržaja sa pozadinskom muzikom i često nerazumljivim pokretima. Najinteresantniji mi je deo gde to radi neko koga poznaješ pa nisi siguran da li transfer blama postoji kao opcija ili ti ga je samo žao ali se svakako nasmeješ jer ti bude neprijatno. Uglavnom, ne znam kuda vodi ovo pisanje i da li će biti na nekom dnevnom, nedeljnom, mesečnom ili stogodišnjem nivou kao i do sada, ali znam da želim da bude napisano, ne želim da bude snimljeno, ne želim da bude uokvireno i jasno mi je da će manje ljudi to videti, ali nije poenta u tome. Oduvek volim pisanu reč i nadam se da će tako i ostati. Ne želim da zvučim kao da sam popio svu pamet ovog sveta, samo želim da vidim da li je blog u modi kao što je ljubav uvek u modi da se vratimo na početak. Postoji par opcija što se toga tiče, može biti češćeg pisanja, sa manje tema i kraćim tekstovima ili opcija gde ću ređe objavljivati tekstove, ali će biti sadržajniji i kvalitetniji. Iskreno, ja sam za drugu opciju, ali neću da stvaram nikakva pravila, bar ne još uvek. Takođe nisam siguran ni koje će teme biti. Stavljam se na mesto nekoga ko će ovo da čita i kapiram da je već odustao pored ovoliko "ne znam šta će sa ovim biti", ali to je činjenica, a ja želim da ovo bude jedan iskren i otvoren odnos pa tako i iskreno i otvoreno pišem trenutno činjenično stanje. Moja majka zna da kaže da "čovek kada bi znao kad će da padne, on bi seo", nije mnogo ali je duboko ako razmislite. Isto ću tako pokušati da se ponašam prema ovom blogu, bez pravila, bez ideja unapred, za početak će biti "što na um, to na drum" uz jednu jedinu nadu - da neću ponovo da prestajem sa ovim.

Ukoliko ste ostali uz mene kroz ovaj tekst, pretpostavljam da ste shvatili da se nadamo dobroj vožnji jer što kaže Bil Hiks - it's just a ride!

Ako postoji neko ko se seća moje prve priče sa ovog bloga onda se seća da sam negde kratko obećao da će se svaka priča završavati sa par istih rečenica. Ovde ćemo da potvrdimo to pravilo po drugi put, što znači da je sad već pravilo.

Žao mi je, ako sam razočarao one koji su mislili da će u ovom tekstu biti neke konkretnije teme od kratkog upoređivanja zašto bih se pre bavio pisanjem nego snimanjem reels-a i tiktok-ova, ali za drugi početak (to je bila ideja broj dva za naslov teksta) mislim da je to sasvim dovoljno.

Takođe se nadam da će postojati neki ljudi koji će ovo čitati i da se nećete baš svi razbežati vremenom, a da će ovaj blog negde u budućnosti da definiše sam sebe svojim postojanjem.

Do sledećeg čitanja.

Kada drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž!

...it's just a ride!