1. januar

Eto, hteo sam samo da zapišem nešto. Možda se nešto i promeni. Nisam siguran da sam ikada bio "nova godina, novi ja" momak, ali sam siguran da svi pomislimo na te stvari u ovom periodu. Eto danas, pretpostavljam da se svi osećamo slično, uglavnom mamurni jer smo na prvoj stranici knjige od 365 strana pored fleke od ruske salate koja je bila neizbežna, zapisali da smo uspeli da pomerimo fizičke granice i mogućnosti naših unutrašnjih organa, ali takođe i pomislili na početak nove godine, staru već pokušavamo da zaboravimo i ako je svaka stara za zaborav spremna ipak potrebno nam je malo vremena da je se okanemo. Nego da ne pobegnem od teme. Oko toga da se ljudi menjaju na prelasku iz decembra u januar se apsolutno slažem osim što malo mislim da možeš da se promeniš i na prelasku iz marta u april recimo ili avgusta u septembar ili kad god da poželiš, pa čak i ako Zemlja nije napravila revoluciju. To vam je pun krug oko Sunca, samo sam želeo da zvučim kao da znam geografiju za niže razrede. Oko Nove godine je to izraženije jer je novi početak, mislim na menjanje ljudi, ne na geografiju za niže razrede, ljudi vole početke jer ne znaju šta ih čeka na kraju, pa čak i oni koji znaju šta mogu da očekuju ne misle na to jer se (uglavnom) svi nadamo da će nekada nešto biti bolje.
Juče sam čuo interesantno mišljenje, kaže ovako - Ako misliš da znaš dovoljno i da nemaš zašto da ideš napred u smislu da si već dobro, da si ostvario neki svoj maksimum i želiš tu da ostaneš, onda možemo polako da ti spremamo žito jer nemaš više zašto da živiš. E sad, prisutna je bila grupa ljudi kad je neko ovo rekao i nekoliko njih nije želelo da komentariše dalje, valjda im nije prijalo, međutim ja sam baš krenuo da razmišljam o ovome. Ljudi nisu napravljeni da bi bili zadovoljni. Očigledno. Ne mislim da ne bi valjalo biti skroman i zadovoljan onim što imaš, ali takođe mislim da je potrebno da ljudi ne stoje u mestu. Kad kažem da nismo napravljeni da budemo zadovoljni, mislim na svakog, osim što nije svako nezadovoljan isto. Neko je nezadovoljan jer mu trenutno nije dobro, ne sviđa mu se gde živi, ne sviđa mu se posao, bilo šta da nam se ne sviđa ili ne prija, mi nismo zadovoljni. Postoji i druga grupa, sve nam se sviđa i sve nam ide, ali nismo zadovoljni jer želimo još, jer svakodnevno želimo da naučimo makar jednu novu stvar. I tako se stvara napredak, lični pre svega. I niko ne kaže da je lako promeniti nezadovoljstvo u zadovoljstvo, jer nije potrebno samo rešiti prvi sloj problema u životu da bi rekao da si bolje. Problema uvek ima, dolaze u naletima, dolaze u grupi, dolaze u slojevima. Jedan može biti sam, a može se protezati i u više slojeva. Poenta je da nikada neće nestati. Nije to sad tako crno, takve stvari nas teraju da evoluiramo, da ojačamo, niko nije evoluirao jer mu je bilo odlično i zato što je bio zadovoljan. Zadovoljstvo je stanje svesti!
I kad rešiš prvi sloj, isplivaće prvi sledeći i onda će to biti problemi koje je potrebno rešiti. Reči "nezadovoljstvo" i "problem" nisu zapravo strašne reči ukoliko si dovoljno sposoban da iz takvih stvari napreduješ. I nije potrebno terati nekog da promeni mišljenje zato što se mi razlikujemo od njega. Ne moramo da namećemo svoje zadovoljstvo nekome ko drugačije gleda na svet, nekome ko je nezadovoljan onim što ima koliko god da to bilo, jer postoji velika šansa da će takav iz svog nezadovoljstva napredovati do granice do koje želi ili može, ali takođe postoji velika šansa da će i tada biti nezadovoljan nečim, možda manje nego ranije, ali to će ga terati da još napreduje. I obrnuto, ne moramo objašnjavati da smo previše nezadovoljni onima koji iz svog zadovoljnog stanja žele da napreduju još, koji su svesni da mogu da napreduju i svakodnevno uče. Svako rešava svoje, neko svesno postaje bolji, nego nesvesno jer želi da promeni nešto. Svako na svoj način ide napred i svako to radi svojim tempom. Ukoliko ne pitaš kako se oseća i ukoliko taj neko ne bude iskren, ne znaš da li ćeš mu svojim savetom pomoći. Za razgovor povremeno nije potrebno dvoje, ali nagađati kako nekome možeš da pomogneš iz ma koliko iskrenih to razloga bilo, znači da uvek postoji opcija da mu otežaš.
I nikada nije lako, život nije napravljen da bude lagan. Svi koji su došli na ovaj svet su prvo zaplakali, dobili pljesku po guzici, bili odvojeni makazama od nekog ko im je dao život, a onda i smešteni u ograđeni prostor sa još mnogo istih oko sebe, zvuči poznato? Ceo život je kasnije takav. Znam da razumete na šta mislim. Uz rizik da ću zvučati njanjavo moram da napišem da koliko god se osećali odvojeno od nekog, gurnuti u isti prostor sa drugima, koliko god se gušili i bili udarani po guzici ili glavi, zadovoljstvo je stanje svesti i uglavnom sve zavisi od nas samih. Vratićemo se na to da nije lako, ljudi su socijalna bića, kao što nismo napravljeni da budemo zadovoljni, tako nismo napravljeni ni da budemo sami. Samim tim što nismo sami znači da učestvujemo u životima drugih ljudi na ovaj ili onaj način, pomeramo druge iz koloseka svojim ponašanjem, sudaraju nam se životne linije i zamišljeni putevi, sa nekima se poljubimo, druge zagrlimo, od trećih dobijemo udarac, neki sledeći nas napuste, neko se vrati, neko ne može da se vrati... Shvatate poentu. Kroz život se krećemo sa večito nedovoljnim znanjem o životu, prepuni nekih očekivanja baziranih na svojim iskustvima i mišljenjima drugih ljudi, ali često ne bude slučaj da smo u pravu. Opravdavamo stvari nekim neobjašnjivim pojavama, Marfijevim zakonima i krivimo sebe ili druge ljude za nešto što nam se dešava. Opet, nisu svi isti, nekog obraduje sunčan dan, a nekome i da pokloniš Sunce nećeš mu videti osmeh na licu. Imamo i tendenciju da se pretvaramo, da ne dozvoljavamo drugima da vide kako smo, da mislimo da je bolje da sami hodamo kroz trnje, ali sve te iluzije budu srušene u momentu kad te neko pravo niotkuda pita - šta te čini srećnim? I samo staneš i samo gledaš i samo ne znaš odgovor. Kako ćemo se osećati i šta ćemo uraditi povodom toga što ne znamo odgovor je skroz na nama, svako će to na drugačiji način da prihvati, ali činjenica je da odgovor ne bi trebalo da bude isti. Svakog čini srećniim kad ispuni zamišljeno, svakog čine srećnim određeni trenuci, ali pitanje "šta te čini srećnim" bi trebalo da nas podseti na jedno, a to je da je sreća, možda pretpostavljate - stanje svesti! Dalje se objašnjenja nižu sama, nema potrebe posebno pričati o tome, svi znamo da neko može biti srećan i ako nema ništa, a neko može imati sve i da ne bude srećan. Isto je kao i sa zadovoljstvom, skoro da su sinonimi.
Nisam siguran da li sam to nekada već pisao jer povremeno se dešavaju takve stvari, ali ovaj tekst je nastao tako što je prvo bio razgovor sa samim sobom. Mišljenja sam da je dobro razgovarati sa sobom, tako bi trebalo da bude lakše da se korača kroz život, trebalo bi da je to način da saznamo stvari o sebi i da uočimo šta je potrebno poboljšati, sa čim bi trebalo prestati ili slično, a sve zbog poboljšanja. Ali to često nije slučaj, o tome znam da sam pisao, najlakše je slagati sebe. Drug koga jako cenim, a sa kojim nažalost nemam čest kontakt je to izgovorio pre više od 10 godina i za sav taj period nisam promenio mišljenje niti sam nešto specijalno pokušavao, jer to je više kao aksiom, nije potrebno dokazivati. Sedeli smo na divnom keju rodnog nam grada i ko zna oko čega se vodio razgovor, pretpostavljam o devojkama jer to je bilo dosta primarno u tom periodu adolescencije i prelaska u nazovimo odrasli život, uglavnom ničega se ne sećam osim te rečenice - najlakše je slagati sebe.
I ako dobro promisliš, ako pokušaš da shvatiš, biće ti jasno da to svi radimo na svakodnevnom nivou. Vezano za bilo šta. Lakše je pronaći opravdanje nego uraditi, lakše je slagati da ne možeš nego sebi reći istinu da nećeš. I nije sve tako jasno, laganje sebe se uglavnom ne dešava svesno, mislim da nam mozak funkcioniše tako da smo manje-više svi sami sebi najbitniji i onda ne možeš da dozvoliš da sebi pokvariš sliku o sebi tako što ćeš biti neko ko je loš. Za svaki postupak imaš opravdanje koliko god on bio normalan ili koliko god bio osuđivan od strane društva. Ne znači da nećeš uraditi stvar koja je okarakterisana kao loša, ali sigurno znači da ćeš imati opravdanje za sebe zašto to radiš. Isto je tako i za karakterne osobine. Neko će se povući u sebe, neko će krenuti da luduje, neko će nažalost da uradi nešto drastično... Davno mi je rečeno da je prvi korak spoznati šta je potrebno uraditi da bi ti bilo bolje. Ja bih dodao da je prvi korak, tačka druga, spoznati stvari za koje si slagao sebe. Ne moraš da prestaneš sa tim, laži i dalje, ali barem pokušaj da odvojiš šta je laž a šta je istina. I ako krenemo sebi istinu da pričamo u oči, neminovno je da ćemo u nekom trenutku prestati da radimo stvari koje nam ne doprinose, zato se ovo i zove prvi korak, a da bi se popeo na visoku planinu koja se zove Život, definitivno moraš da se penješ stepenik po stepenik i to hodajući, jer postoji bojazan od saplitanja ili preranog velikog umora ako kreneš da trčiš i preskačeš stepenike. Ovo je u slučaju da želiš da ti bude bolje, a ako misliš da si na maksimumu i da nemaš šta više da spoznaš ili naučiš i nemaš želju da ideš napred, onda da vidimo oko tog žita da li da spremamo.
Kad već govorimo o ljudima i o tome šta mislimo da ljudi osećaju i kako bi to moglo možda da bude drugačije, a da bi zapravo svakog trebalo pustiti da se na svoj način bori sa svojim demonima, nemoguće je ne pomenuti da se svi nečega plašimo. Ne verujem da postoji čovek koji se nečega ne plaši. To onda verovatno nije čovek. Strah nekome može biti pokretač, neko obožava taj udar hormona i osećaj oduzimanja jer ga baš to tera da pomeri granice. A neko će se samo okrenuti, sklupčati, pomeriti, neko će pustiti drugog da se bori umesto njega, ali činjenica je da se plašimo. I to je normalno. Valjalo bi naučiti kako da to kontrolišemo i kako da to bude naša prednost, ali tu ne mogu da pomognem, jer ni sebe tome nisam naučio, još uvek. Znam samo da je to dug proces. Ili barem tako deluje, jer teško je doći i do prvog koraka, teško je uopšte započeti to putovanje. Može biti iz više razloga, neko jednostavno ne želi, neko ne može zbog drugih stvari, neko je pokušao pa je odustao, neko se trudi i dalje, a neko možda samo nije dovoljno hrabar.
Kažu da je hrabrost suprotna od straha.
Kažu da se hrabriji manje plaše.
Kažu da hrabrijima brže uspeva da dođu do željene granice.
Kažu da je bolje biti vuk nego zec.
A kažu i da nam je stigla Nova godina, da je sad možda ponovo momenat da se nešto promeni, da očekujemo neočekivano i da se potrudimo da pomerimo svoju granicu makar za neki postotak, svako onoliko koliko misli da je potrebno i koliko može.
Verujem da su vam do sada svi dragi ljudi poželeli i zdravlje i sreću i sve što vam je potrebno da budete "zadovoljni" ili zadovoljni, tako da ću ja svima poželeti nešto što vam možda nije niko poželeo - hrabrost. Želim nam svima da se ove godine osetimo hrabriji i da tako pobedimo strahove.

Sve je u glavi! I ne zaboravite - it's just a ride.

Do sledećeg čitanja.

Kad drugi slepo prate istinu, upamti sve je laž.